Редефинисање духовности
Прва Коринћанима 13
15.09.2019.
Проповедници имају неке занимљиве навике кад је у питање бирање теме за проповед у неким деликатним ситуацијама. На пример, кад немају довољно времена да се припреме; или кад не знају шта би баш било добро за проповед; или кад треба да проповедају у некој цркви коју добро не познању, онда се врло често одлуче да говоре о љубави. Тако да испада, да онда кад смо најмање спремни, онда говоримо о најважнијој теми, о којој би требало говорити тек онда кад смо најбоље припремљени. Стога, тему о љубави не би уопште требало бирати када смо неспремни, јер то је сигуран знак да ћемо погрешити. Најважнијим темама требало би посветити највише припреме. Наравно, има и она друга страна, а то је да за те најважније теме никад нисмо довољно спремни, па стога, ипак морамо да преломимо и кажемо: ОК, сад ипак, ово до чега сам дошао треба да изложим цркви. Како сам се ја одлучио за ову тему данас, то је мало подужа прича, али суштина је у овоме: Кад сам пре 4-5 година тумачио 1. посланицу Коринћанима, у том тренутку сам сматрао да за ово поглавље још увек нисам довољно спреман, па сам одлучио да га тада прескочим. Тако да је ова проповед, заправо, мој дуг цркви од пре неколико година. Не могу рећи ни да сам данас потпуно спреман за ову тему, али ипак сам одлучио да кажем оно до чега сам у међувремену дошао. Тринаесто поглавље Прве посланице Коринћанима посвећено је љубави. Међутим, место где се оно налази у овој Посланици – између два велика поглавља о духовним даровима и цркви као Христовом телу (12. и 14.) – наводи нас на логично питање: зашто Павле овде, усред теме о даровима, ођедном прекида ту тему и прелази на тему о љубави. Зашто баш овде, а не на неком другом месту у Посланици? Многи тумачи и проповедници овај контекст занемаре, и пошто ово поглавље представља љубав у њеном најузвишенијем смислу, они се усредсреде на сам појам љубави, и покушавају да га продубе независно од овог контекста о даровима. Пошто је сама реч „љубав“ у Библији веома богата (у Библији постоје, заправо, четири речи за „љубав“ и свака од њих има неку важну нијансу у значењу) неки тумачи се одмах поведу за свим тим нијансама библијских израза за љубав, и ово 13. поглавље 1. Коринћанима претворе у изоловану поруку о љубави; у поруку о љубави као таквој, а не у поруку о љубави која представља једино поуздан темељ за функционисање духовних дарова у цркви, и цркве уопште. Јер, као што ћемо видети, без практичне и пожртвоване љубави, у цркви не функционише ништа, посебно не дарови. Мада није једноставно одредити која од четири библијске речи за љубав најтачније одређује поенту овог поглавља, ипак је важно увидети да се овде за љубав користи искључиво реч агапе, а то је реч која у својим значењима најснажније истиче нијансу – пожртвоване љубави, љубави која се жртвује за другога. Због тога, можемо рећи да је Павле намерно изабрао реч агапе, јер њоме он најснажније и најјасније преусмерава наш поглед са себе на другога. Ако сам уд тела Христовог, онда за мене није важно само да ли је мени добро, да ли ја нешто волим, да ли је нешто по мом укусу, већ на првом месту треба да ми буде – да ли је нешто добро, угодно, корисно... за мога брата или сестру. У ствари, основни принцип по коме функционише тело Христово или црква, јесте да је целина важнија од делова, али да ни целине нема без делова. Другим речима, тело Христово (црква) је важније од појединих удова (од појединаца у цркви), али ни цркве нема без појединаца. Због тога љубав агапе није само добра емоција, већ, пре свега, исправан однос, чије последице су и добре емоције. Павле можда најбоље дефинише ту врсту љубави кад Филипљанима каже: 3Не чините ништа из себичности или празне славе, него у понизности сматрајте један другога већим од себе. 4Не гледајте поједини само на своју властиту корист, него и на корист другога (КС). 5Размишљајте исто као и Христос Исус (ССП)... (Фил. 2:3-5), а затим наставља да говори да све то чинимо угледајући се на оно што је Христос учинио за нас. Овде треба увидети и јасно нагласити да Павле не говори против дарова, већ против њихове погрешне употребе; против употребе из које је искључена међусобна љубав. Да бисмо разумели зашто се то у Коринту дешавало, морамо загребати мало испод површине самог библијског текста и потрудити се да мало боље разумемо духовну и интелектуалну страну коринтског друштва. У духовном смислу, Коринћани, који су – као и већина других Грка – били дуалисти, веровали су да је дух добар, а да је материја зла. Због тога ће људска душа (јер је духовна) наследити вечност, а тело (јер је материјално) неће. Код многих обраћених Коринћана, то је, мало по мало, довело до тзв. преурањене есхатологије. Шта то значи? Значи следеће: Ако је дух добар, а ми смо се управо обратили Богу, наша душа је сада спасена; Христос је већ дошао и наша душа је у њему. Шта има више да чекамо; вечност је већ дошла, а тело се ионако неће спасити (јер је материјално и зло). Зато су неки од њих почели себе да називају „духовнима“, у смислу да су већ сада доживели све оно што се са Богом може доживети. За њих је материјални свет неважан, а вечност је већ ту. А доказ за то су дарови које им је Бог дао, нарочито језици. Друга ствар, карактеристична за грчко образовање и филозофију био је њихов карактеристични однос према мудрости и знању. Тим врлинама они су приписивали духовне и спасоносне особине. Знање и мудрост су – по њима – водили у спасење. Било је и других особина тадашње грчке културе које су биле погубне за хришћанску поруку (нпр. потпуно понижавајући однос према женама, деци и робовима; и других), али ове две, дуализам и однос према мудрости и знању довели су до хаоса у новонасталој цркви у Коринту; до проблема као што су: расцеп цркве, елитизам оних који су себе сврставали међу „духовне“, неморал и синкретизам (тј. комбиновање неких старих, паганских обичаја са хришћанством). Све те мане су се највише испољиле на подручју употребе духовних дарова. Један део Коринћана који су узверовали у Христа и примили духовне дарове, нису схватали сврху тих дарова. Пошто су били и индивидуалисти (због посебног односа према мудрости и знању, а у индивидуализму су посебно изражени себичност и лична промоција), они су дарове – који су им дани ради добробити других, то јест целе цркве – употребљавали искључиво ради властите промоције. Зато овај Павлов нагли прелазак са дарова на љубав представља још једно преусмеравање Коринћана или промену њиховог фокуса. (Он је тај стил преусмеравања користио врло често.) Он скреће њихову пажњу са важних ствари (тј. дарова) на најважнију ствар – на пожртвовану љубав; са делова на целину, са њих самих, на цело тело Христово, цркву.
Да би то постигао код Коринћана, Палве је учинио три ствари, најпре је упоредио љубав (агапе) с даровима које су Коринћани примили (1-3), затим је изнео особине љубави (4-7) и на крају је истакао предности љубави и њену непролазност (8-13). Скоро сви тумачи деле ово поглавље на исте ове три целине, само што им дају другачије поднаслове. Један коментатор је био најмаштовитији, па је овим целинама дао наслове према познатим песмама о љубави. Тако је први део назвао „Алл yоу неед ис лове“ („Љубав је све што је потребно“), позната песма Битлса; други део је назвао према песми „Лове цхангес еверyтхинг“ („Љубав мења све“) и трећи део „Лове ис тхе греатест тхинг“ („Љубав је ствар највећа“). Иако наслови ових песама добро изражавају смисао ових одељака, садржај ових песама то не изражава, па их ја превише не препоручујем, осим, можда, „Лове цхангес еверyтхинг“ (нпр. у извођењу Мајкла Бол-а и Саре Брајтман), јер ова песма се донекле приближава хришћанском схватању љубави.
1. Ljubav u poređenju s darovima (1-3)
Коринћани су се највише одушевљавали језицима, а затим пророковањем и знањем, то јест даровима у чијој основи је био говор. То није чудно, јер су Грци волели реторику и мудрост који су долазили до изражаја кроз говор. Затим су следили вера и добра дела. Према начину како их Павле овде описује, чак ни ова два последња дара, вера и пожртвованост, у њиховом схватању, нису били практиковани из правих мотива. Јер, кад Павле помиње веру „која премешта брда“, он очигледно алудира на Христове речи из Матеја 17:20, где Христос говори о вери која може да премешта брда. Међутим, Коринћани то Христово поређење нису схватили исправно. Нису разумели да Христос, у ствари, говори о довољности и мале вере. Њихов фокус није био на вери, већ на њеним ефектима. Фокусирали су се на сензационалне ефекте вере; то јест, на оно што је таква вера могла да им донесе. У основи, они су размишљали на следећи начин: Таква вера мени треба – која може да премести брдо! Јер, онда ће сви гледати у мене и шапутати међу собом: Погледај овога! Какву само веру тај има! И брда премешта! У истом смеру, они су, изгледа, размишљали и кад је у питању пожртвованост. То се наслућује из 3. стиха где Павле каже: и ако своје тело предам да се сажеже… Наиме, реч „сажеже“ (или спали) у оригиналу је веома слична речи „хвалити се“ (разликују се само у једном слову), тако да неки тумачи сматрају да Павле овде мисли на жељу Коринћана за хвалисањем својом „пожртвованошћу“, и да би превод требало да гласи и ако своје тело предам да бих се похвалио… Иако није потпуно јасно како би превод требало да гласи, обе варијанте упућују на хвалисање Коринћана. Јер, чак ако се ради и о преводу „сажеже“ (као што стоји и у нашим преводима), у питању је било хвалисање, јер ако се ради о овом другом случају, Павле, највероватније, мисли на причу из Књиге о Макавејима, по којој је нека седморица браће било спремно да се жртвује да буду живи спаљени, пре него што ће се одрећи јеврејског закона. Дакле, у оба случаја алудира на склоност Коринћана ка хвалисању даровима које им је Бог дао. То је схватање да од мог дара ја морам да имам личну корист, пре него обавезу према другима. Није важна црква (тј. целина), важан сам ја, члан цркве (као појединац). Стога, говором о љубави „агапе“, Павле то негира и преусмерава њихове мисли на љубав. Он не жели да им каже: вера није важна или дарови нису важни. Он не супротставља љубав вери и другим даровима. Он само покушава да Коринћане преусмери и да њихов фокус пребаци са њих самих на цркву, на праву сврху дарова, а то је – да буду на изградњу цркве. „Цркву никад не треба форсирати да изабере између љубави и дарова Светог Духа“, пошто је потребно и једно и друго, али дарови једино имају сврху у атмосфери и односима љубави. Без љубави, која даровима даје сврху и место у цркви, они постају сметња и извор проблема и међусобног надигравања. Према томе, пожртвована љубав (агапе) је једина сила која духовне дарове чини сврсисходнима и кориснима у цркви. Зато је љубав највећа. Један коментатор каже: „Зашто је љубав већа од вере? Зато што је циљ већи од средства. А зашто је љубав већа од милосрђа (доброчинства)? Зато што је целина већа од једног дела.“ За све нас, хришћане, увек је важно да се питамо – зашто је Бог мени дао ово што ми је дао; баш ове дарове које имам. Која је крајња сврха мог дара или моје службе у цркви; шта је желео да постигне за своје тело (цркву) дајући тај дар, или ту и ту службу мени? Он ми то сигурно није дао због хвалисања и властите промоције, већ због свог тела, цркве и својих виших циљева с њом. Коринћанима су дарови били изговор за личну промоцију, лично надигравање, хвалисање, па чак и раздор, а не алат за службу. Они нису разумели да, још пре него што су добили дарове, добили су – љубав, тиме што је Христос дао свој живот за њих и даровао им спасење. Божија љубав им је, заправо, и омогућила да добију Божије дарове, не обрнуто. У супротном, не би их ни имали. Љубав је већа од дарова и од наших способности. Она – и једнино она – може да управља нашим даровима и способностима. Шта управља твојим даровима и способностима? Дарове и способности има свако од нас. Чим смо се обратили Богу, он нам их је дао, јер нас је укључио у цркву којој су они потребни због њене изградње и раста. Али, како их ти користиш? На изградњу цркве или ради своје промоције.- Љубав дуго трпи – стрпљење
- Љубав је добра – доброта
- Љубав не завиди – великодушност
- Љубав се не хвали и не надима – понизност
- Љубав се не понаша непристојно – учтивост
- Љубав не тражи своје – несебичност
- Љубав се не љути – доброћудност
- ЉуЉубав се не радује неправди, него се радује истини – искреност
2.Особине љубави (4-7)
У стиховима 4-7 наведено је 9 особина љубави:Проповедници имају неке занимљиве навике кад је у питање бирање теме за проповед у неким деликатним ситуацијама. На пример, кад немају довољно времена да се припреме; или кад не знају шта би баш било добро за проповед; или кад треба да проповедају у некој цркви коју добро не познању, онда се врло често одлуче да говоре о љубави. Тако да испада, да онда кад смо најмање спремни, онда говоримо о најважнијој теми, о којој би требало говорити тек онда кад смо најбоље припремљени. Стога, тему о љубави не би уопште требало бирати када смо неспремни, јер то је сигуран знак да ћемо погрешити. Најважнијим темама требало би посветити највише припреме. Наравно, има и она друга страна, а то је да за те најважније теме никад нисмо довољно спремни, па стога, ипак морамо да преломимо и кажемо: ОК, сад ипак, ово до чега сам дошао треба да изложим цркви. Како сам се ја одлучио за ову тему данас, то је мало подужа прича, али суштина је у овоме: Кад сам пре 4-5 година тумачио 1. посланицу Коринћанима, у том тренутку сам сматрао да за ово поглавље још увек нисам довољно спреман, па сам одлучио да га тада прескочим. Тако да је ова проповед, заправо, мој дуг цркви од пре неколико година. Не могу рећи ни да сам данас потпуно спреман за ову тему, али ипак сам одлучио да кажем оно до чега сам у међувремену дошао. Тринаесто поглавље Прве посланице Коринћанима посвећено је љубави. Међутим, место где се оно налази у овој Посланици – између два велика поглавља о духовним даровима и цркви као Христовом телу (12. и 14.) – наводи нас на логично питање: зашто Павле овде, усред теме о даровима, ођедном прекида ту тему и прелази на тему о љубави. Зашто баш овде, а не на неком другом месту у Посланици? Многи тумачи и проповедници овај контекст занемаре, и пошто ово поглавље представља љубав у њеном најузвишенијем смислу, они се усредсреде на сам појам љубави, и покушавају да га продубе независно од овог контекста о даровима. Пошто је сама реч „љубав“ у Библији веома богата (у Библији постоје, заправо, четири речи за „љубав“ и свака од њих има неку важну нијансу у значењу) неки тумачи се одмах поведу за свим тим нијансама библијских израза за љубав, и ово 13. поглавље 1. Коринћанима претворе у изоловану поруку о љубави; у поруку о љубави као таквој, а не у поруку о љубави која представља једино поуздан темељ за функционисање духовних дарова у цркви, и цркве уопште. Јер, као што ћемо видети, без практичне и пожртвоване љубави, у цркви не функционише ништа, посебно не дарови. Мада није једноставно одредити која од четири библијске речи за љубав најтачније одређује поенту овог поглавља, ипак је важно увидети да се овде за љубав користи искључиво реч агапе, а то је реч која у својим значењима најснажније истиче нијансу – пожртвоване љубави, љубави која се жртвује за другога. Због тога, можемо рећи да је Павле намерно изабрао реч агапе, јер њоме он најснажније и најјасније преусмерава наш поглед са себе на другога. Ако сам уд тела Христовог, онда за мене није важно само да ли је мени добро, да ли ја нешто волим, да ли је нешто по мом укусу, већ на првом месту треба да ми буде – да ли је нешто добро, угодно, корисно... за мога брата или сестру. У ствари, основни принцип по коме функционише тело Христово или црква, јесте да је целина важнија од делова, али да ни целине нема без делова. Другим речима, тело Христово (црква) је важније од појединих удова (од појединаца у цркви), али ни цркве нема без појединаца. Због тога љубав агапе није само добра емоција, већ, пре свега, исправан однос, чије последице су и добре емоције. Павле можда најбоље дефинише ту врсту љубави кад Филипљанима каже: 3Не чините ништа из себичности или празне славе, него у понизности сматрајте један другога већим од себе. 4Не гледајте поједини само на своју властиту корист, него и на корист другога (КС). 5Размишљајте исто као и Христос Исус (ССП)... (Фил. 2:3-5), а затим наставља да говори да све то чинимо угледајући се на оно што је Христос учинио за нас. Овде треба увидети и јасно нагласити да Павле не говори против дарова, већ против њихове погрешне употребе; против употребе из које је искључена међусобна љубав. Да бисмо разумели зашто се то у Коринту дешавало, морамо загребати мало испод површине самог библијског текста и потрудити се да мало боље разумемо духовну и интелектуалну страну коринтског друштва. У духовном смислу, Коринћани, који су – као и већина других Грка – били дуалисти, веровали су да је дух добар, а да је материја зла. Због тога ће људска душа (јер је духовна) наследити вечност, а тело (јер је материјално) неће. Код многих обраћених Коринћана, то је, мало по мало, довело до тзв. преурањене есхатологије. Шта то значи? Значи следеће: Ако је дух добар, а ми смо се управо обратили Богу, наша душа је сада спасена; Христос је већ дошао и наша душа је у њему. Шта има више да чекамо; вечност је већ дошла, а тело се ионако неће спасити (јер је материјално и зло). Зато су неки од њих почели себе да називају „духовнима“, у смислу да су већ сада доживели све оно што се са Богом може доживети. За њих је материјални свет неважан, а вечност је већ ту. А доказ за то су дарови које им је Бог дао, нарочито језици. Друга ствар, карактеристична за грчко образовање и филозофију био је њихов карактеристични однос према мудрости и знању. Тим врлинама они су приписивали духовне и спасоносне особине. Знање и мудрост су – по њима – водили у спасење. Било је и других особина тадашње грчке културе које су биле погубне за хришћанску поруку (нпр. потпуно понижавајући однос према женама, деци и робовима; и других), али ове две, дуализам и однос према мудрости и знању довели су до хаоса у новонасталој цркви у Коринту; до проблема као што су: расцеп цркве, елитизам оних који су себе сврставали међу „духовне“, неморал и синкретизам (тј. комбиновање неких старих, паганских обичаја са хришћанством). Све те мане су се највише испољиле на подручју употребе духовних дарова. Један део Коринћана који су узверовали у Христа и примили духовне дарове, нису схватали сврху тих дарова. Пошто су били и индивидуалисти (због посебног односа према мудрости и знању, а у индивидуализму су посебно изражени себичност и лична промоција), они су дарове – који су им дани ради добробити других, то јест целе цркве – употребљавали искључиво ради властите промоције. Зато овај Павлов нагли прелазак са дарова на љубав представља још једно преусмеравање Коринћана или промену њиховог фокуса. (Он је тај стил преусмеравања користио врло често.) Он скреће њихову пажњу са важних ствари (тј. дарова) на најважнију ствар – на пожртвовану љубав; са делова на целину, са њих самих, на цело тело Христово, цркву. Из самог начина како Павле овде описује љубав, види се да ниједна од ових особина није чисто теоретска, већ је свака практична; и ниједна није пука емоција, већ представља начин нечијег понашања. Само пар примера: Ја не могу да осећам за некога дуго трпљење; могу само да некога дуго трпим. Не могу да осећам несебичност, могу само да будем несебичан. А то је могуће једино ако ја те људе волим. Не смемо никад заборавити да дарове имају и неверни људи. И они могу да дуго трпе, да се не понашају непристојно (и често су, нажалост, и пристојнији од нас)… Међутим, они то не раде из љубави према другима (осим кад се ради о њиховој фамилији). Једино љубав коју је Господ подарио својој деци може да „иде другу миљу“, може да буде стрпљива, великодушна, безазлена, искрена… без личних мотива, личне промоције, личне користи. Оно што је занимљиво и наизглед парадоксално у свему овоме, јесте да – тек онда када практикујемо ту несебичну пожртвовану љубав према другима – тек онда схватимо и препознамо да она и у нашем животу доноси родове. Због тога Исус и каже својим ученицима (у Јовану 13:35), и то као „нову заповест“: По томе ће сви познати да сте моји ученици: ако будете имали љубави међу собом.