Радника је мало - шта да радимо?

Радника је мало - шта да радимо?

Матеј 9:35-38

20.02.2022.

35 Исус је ишао по свим градовима и селима и учио народ у тамошњим синагогама објављујући еванђеље о царству и лечећи сваку болест и сваку слабост. 36 Када је видео народ, сажали се на њих, јер су били измучени и беспомоћни као овце без пастира. 37 Тада рече својим ученицима: „Жетва је обилна, али је радника мало. 38 Зато молите господара жетве да пошаље раднике за своју жетву.“
У петак увече, на молитвеном часу појавили су се и Игор и Бахар са својом малом бебицом Каиром, па смо – како то увек бива – најпре дискутовали на кога беба личи. И наравно, неки су рекли на оца, неки на мајку, а неки да личи на обоје. Неко је рекао да од носа на горе личи на мајку, а од носа на доле, на оца! Увек је то тако кад беба дође на свет: сви покушавају да препознају – на кога личи.
Ми хришћани смо Божија деца. Шта мислите, на кога ми личимо? Да, личимо на Бога, на Христа. Шта то значи? То значи да људи кад гледају и слушају нас, треба да у нама препознају Бога.
Ја настављам моју серију проповеди о важности мисије и евангелизације, и за нас хришћане, појединце, и за цркву као Христово тело. Стога је моја почетна тврдња у овој проповеди и у вези с овим текстом двојака: прво, да су евангелизација и мисија први и највећи задатак сваког хришћанина и друго, да по том питању, ми хришћани личимо (морамо да личимо) на Христа. Основни разлог Христовог доласка на земљу била је евангелизација или доношење и објављивање радосне вести – поруке спасења. Основни разлог нашег боравка на земљи (нас хришћана) јесте исто то: евангелизација – објављивање радосне вести или поруке о спасењу. Хришћани појединачно и црква у целини врше исту службу као и Христос – службу спасавања људи. Наравно, не вршимо је на исти начин као Христос. Ми нисмо Спаситељ, Христос јесте. Али, посао који је Христос, наш Спаситељ дошао да обави – објављивање радосне вести о спасењу људи – то је исти тај посао који је он на свом одласку са ове земље оставио нама. Тај посао је евангелизација. Не знам да ли сте приметили да нам он тај задатак – евангелизацију – није оставио као једну од опција. Кад је одлазио на небо, он није рекао: Ја сад одлазим, а ви се сад добро распоредите: једни нека врше евангелизацију, једни нека певају, једни нека проповедају, итд. Не. Налог за евангелизацију он је дао свима. Рекао је: Зато идите и начините све народе мојим ученицима ...и ево ја сам с вама у све дане до свршетка света (Матеј 28:19-20). То је налог за евагелизацију. Потпуно је друга ствар на који начин ћемо ми тај налог спроводити у праксу: да ли ће то бити путем личног сведочења пријатељима, или путем организовања неких јавних скупова на којима ће неко да проповеда о спасењу, или ће то бити путем група за проучавање Библије за студенте, или путем евангелизацијоних кампова за децу, тинејџере или неки други узраст... то није битно. Оно што јесте битно, то је да је Христос хришћанима и цркви поверио да шире радосну вест о спасењу на све могуће начине, и то свим сегментима друштва и свим узрастима, свакоме на начин који је највише разумљив некој особи или некој групи људи.
У тексту који смо прочитали има неколико важних елемената који нам евангелизацију осветљавају из више углова посматрања.
• Прво, он говори о величини задатаква евагелизације (35. ст.),
• Друго, о стварном духовном и моралном стању неспасених људи (36б),
• Треће, о свом и нашем односу према људима којима сведочимо (36а) и
• Четврто, о спремности нас хришћана и цркве за евангелизацију, духовним приоритетима и главном извору духовне снаге за евангелизацију (37-38).
1. Величина задатаква евагелизације (35. ст.)
Стих 35. говори о ширини задатка евангелизације. Матеј каже да је Исус „ишао по свим градовима и селима и учио народ у тамошњим синагогама објављујући еванђеље о царству и лечећи сваку болест и сваку слабост“. У овом стиху има неколико ствари које говоре како је евангелизација свеобухватна.
Као прву ствар, говори нам где је све Исус проповедао поруку спасења. Закључак је – практично свуда и практично на све могуће начине. Помиње градове, села и синагоге. Помиње учење народа и објављивање и еванђеља. И помиње лечење сваке болести и слабости. Наводећи све ове ствари Матеј жели да нам покаже како је Исус схватао евангелизацију. Схватао ју је тако да она мора да обухвата све сфере друштвеног и верског живота људи.
Кад помиње градове и села, у просторном смислу, то обухвата све где људи живе. Ми то слободно можемо, и требамо, схватити и као метафору свих сфера градског и сеоског живота. Ако мало боље размислимо о свим ситуацијама у којима се Исус налазио и о примерима које је користио док је народу говорио о царству небеском, видећемо да се ту налазе мотиви и из градског и из сеоског живота. Нпр., он сам је (током своје службе) живео у Капернауму (уп. Мт. 9:1). Пре тога, одгојен је и растао у Назарету, у једној занатској, грађанској средини; био је столар, што значи (како би се то данас рекло) радио је индустријски посао у једној приватној фирми за производњу намештаја. Посећивао је разне градске установе и у једној од њих – у царинарници – позвао једног од својих првих ученика, цариника Матеја.
Кад се кретао кроз села, евангелизирао је тако што је користио примере из сеоског живота. Тако је, на пример, давао поређења о сејачу који сеје семе, о смокви..., па и у овом тексту говори о жетви.
Тиме нас Исус – већ својим избором места где и како је говорио – учи да еванђеље треба проповедати свуда и то на начин на који ће га конкретни људи, у својим специфичним срединама и у својим са својим специфичним околностима најлакше разумети. Ако смо у граду, и желимо да еванђеље говримо студентима, морамо користити њихов језик и разумети њихове склоности и проблеме. Морамо их наћи тамо где се они крећу, јер они ће нас једино тада и једино тамо најбоље разумети.
Ако се обраћамо људима са села, поново важи исти принцип, морамо им се приближити у њиховом окружењу и разумети њихове потребе и проблема, говорити њиховим језиком, јер они ће нашу поруку еванђеља једино тако најбоље разумели. То правило евангелизације важи за све сегменте друштва и за све ситуације. Њега је најбоље дефинисао апостол Павле у 1. Коринћанима 9:22, кад је рекао: „Свима сам постао све, да неке пошто-пото спасем.“
Ако желимо да исправно разумемо наш основни хришћански позив, а то је евангелизација, онда морамо бити потпуно свесни да ћемо људе моћи задобити за Христа једино ако им се приближимо на њиховом терену, њиховим језиком и ако успемо да покажемо да наш Бог има одговор на њихове стварне потребе и проблеме.
Мислим да ми, еванђеоски хришћани, правимо једну основну грешку по питању евангелизације, а то је да ми евангелизацију више схватамо као позив, „дођите“, а мање као послање, „идите“. Дођите к нама у цркву да чујете шта ми имамо да вам кажемо. Међутим, Исус, апостоли и први хришћани су евангелизацију представили као послање. Исус је евангелизацију дефинисао са: „Идите!“ „Идите у цео свет!“ Идите к људима тамо где су они. Доста сам сам се бавио проучавањем 1. посланице Коринћанима. Знате како је апостол Палве провео највећи део свог времена у Коринту и како је тамо евангелизирао? Тако што се запослио у коринтском шопинг центру који се звао Макело (није ни „Ушће“, ни „Биг Фешн“). Тумачи те посланице се слажу да су постојала најмање три разлога за то. Први, зато што је Коринт у то време био један од највећих бизнис центара тога времена, па је Павле радећи тамо могао да оствари највећи број контаката с људима; други, зато што је једино тамо могао да сведочи и женама, јер у то време, жена није могла да изиђе сама нигде другде, осим на тржницу; и трећи разлог је да је тамо могао да оствари највише контаката и са градском администрацијом и пословним властима, па се тако обратио, нпр., и градски благајник Ераст.
Наравно, код евангелизације постоји потреба и за позивањем. Исус је позвао Матеја цариника да га следи, али тек кад је он сам (Исус) отишао у царинарницу. И Павле је у једном моменту позвао Ераста у цркву у Коринту, али тек кад је он сам (Павле) отишао у Макело, запослио се тамо, плаћао порез благајнику Ерасту и успут му сведочио о Богу.
Све нам ово говори, браћо и сестре, да и ми морамо бити сведоци за Христа тамо где су људи. Свакога од нас Бог је ставио у неко окружење. То окружење је наше мисијско поље. Јако је важно да ми то мисијско поље добро упознамо и да у молитви промислимо како се, баш том окружењу, може најефикасније сведочити. Такође, никад не смемо заборавити да свако окружење захтева евангелизацију која подразумева и дела и речи, с тим што дела увек претходе речима. Приметите да је Исус и исцељивао (што указује на његова дела), и проповедао (што указује на његове речи, говор и поруку). Овде морам поменути и један пример из искуства наше цркве, кога ћете се сетити ви који сте у томе учествовали. Кад су моја тетка Мара и брат Чеда били у дому за старе, једна група из наше цркве је отишла у дом (мислим за Божић) и тамо певала божићне песме. Било је јако занимљиво посматрати те старе људе како пажљиво слушали те песме, док су им очи биле пуне суза, јер неко мисли и на њих. Мислим да је најефикаснија она евангелизација која се дешава тамо где људи имају своје највеће потребе.
2. Разумевање духовног и моралног стања неспасених људи (36б)
За евангелизацију су потребни исправно разумевање стварног духовног и животног стања људи без Бога (људи којима сведочимо).
Стих 36. каже: „Када (Исус) је видео народ, сажали се на њих, јер су били измучени и беспомоћни као овце без пастира.“ Исус је пажљиво посматрао људе којима је проповедао о царству Божијем и видео да су измучени, беспомоћни и као овце без пастира. Не знам да ли сте приметили, нама се дешава да ми, и кад сведочимо људима, веома често не обраћамо толико пажњу на њихово стварно стање, већ се више фокусирамо на оно што ми желимо да им кажемо. Не видимо да су они духовно и морално „измучени, беспомоћни и као овде без пастира“. Међутим, све три ове квалификације откривају неке од кључних духовних и моралних проблема људи. Прво, оно што стварно „измучи“ људе, то је у првом реду грех; разни видови греха. Неки греси се људима, у почетку, наметну као задовољство, али како време одмиче, ти греси им доносе све више и више муке, а да они ни не схвате због чега се муче. Грех људе мучи. То може бити, нпр. грех који се испољава кроз алкохолизам; може бити грех охолости, кад желимо да се покажемо и истакнемо пред другима, или још горе, да потценимо или понизимо друге. И људи који познају Бога могу да сагреше, па да их тај грех и измучи, али они знају како да се тога греха ослободе, знају да нису пред њим беспомоћни, да је Христос умро за њихов грех и да могу да га пребаце на њега. Али, неверан човек је пред грехом беспомоћан. Он или она не знају како да се ослободе греха, па их грех, ем „мучи“ цео живот, ем их на крају одводи у пропаст.
Поред тога, неверни људи се понашају и „као овце без пастира“. Овце без пастира имају најмање два проблема, један је да, иако се много крећу, не знају куда иду. И други, без пастира овце су незаштићене. Свака опасност за њих је фатална, јер оне нити знају, нити могу да се бране. Људи без Бога су такви. Прво, не знају куда иду. Многи од њих су оптимисти и стално говоре о доласку неког бољег времена, а под тим „бољим“ подразумевају углавном више новца и лагоднији живот, али не знају да – ако то и остваре, без Бога – баш то постаје њихов нови извор моралних и духовних проблема. Друго, безбожни људи, углавном, гледају на погрешне пастире (погрешне узоре).
Овим својим уочавањем стварног стања људи, Исус жели да каже и нама да: ефикасно сведочити људима о Богу можемо само ако смо свесни њиховог правог духовног, моралног и материјалног стања. Евангелизација никад није рутина. То нам показује и следећа тачка овог текста из које видимо и Исусове емоције и став према људима којима говори.
3. Исусов став и однос према неспасеним људима (36а)
У 36. стиху Матеј каже: „Када је (Исус) видео народ, сажали се на њих.“
Исус се сажалио на народ. Сажаљење је важан предуслов евангелизације. Али, шта сажаљење значи. Ми често пута, посматрајући људе и начине на које они занемарују Бога и свој духовни и морални живот, помислимо у себи: „Е, јадни. Баш су глупи. Како не знају да ће пропасти?“ И то је нека врста сажаљења, али није исправна. То је сажаљење које је више фокусирано на људске грехе и њихово, а мање на њихову сигурну пропаст ако не упознају Христа и не прихвате га за Спаситеља. Та врста сажаљења више у нама буди презир, него жељу да им сведочимо.
Ако мало боље размислимо о Исусовом сажаљењу, онда ћемо схватити да је његово сажаљење пожртвовано. Најпознатији стих о Исусу у Бибљији, Јован 3:16, гласи: „Јер, Бог толико волео свет да је дао свог јединорођеног Сина да ко год у њега верује не пропадне, него да има вечни живот.“ Право сажаљење је, у ствари, љубав и оно води нас чини пожртвованим. Исус је, из сажаљења, дао свој живот за људе.
Еванвелизација има шансу једино кад хришћани гледају на духовно, морално и материјално стање људи Христовим очима и постану спремни на пожртвовано заузимање за њихово спасење. Заправо, сведочење захтева љубав према људима који пропадају. Ми морамо волети људе којима сведочимо, по цену да буду исмејани, несхваћени и одбијени. Људи примете да ли им говоримо из љубави, или из неке личне, верске обавезе (по службеној дужности!).
4. Спремност за евангелизацију, приоритети и извор духовне снаге (37-38)
Последња два стиха се поново враћају на величину задатка, али и на исправан приступ евангелизацији.
Матеј каже: „Тада (Исус) рече својим ученицима: „Жетва је обилна, али је радника мало. 38 Зато молите господара жетве да пошаље раднике за своју жетву.“
Још код оног првог аспекта, који говори о величини задатка, видели смо да се евангелизација тиче свих сфера друштва, живота и узраста. Видели смо да се она врши и речима и делима. Међутим, овде у ова два стиха морамо уочити две ствари: коме се Исус обраћа и шта им каже. Обраћа се ученицима и каже им да се моле.
Ту морамо бити пажљиви да не промашимо две најбитиније истине о евангелизацији, а то су припрема и молитва. Мада овај текст делује као да Исус каже ученицима да им не треба никаква припрема, већ треба само да се моле, овај текст не каже то, већ каже да је потребно и једно и друго. Заправо, кад се посматра цело Еванђеље по Матеју, овај текст представља увод у онај део Еванђеља у коме Исус своје ученике највише учи о потреби проповедања царства Божијега и спремности за то, и на крају им даје задатак (у 28. глави) да иду у цео свет и учине све народе његовим ученицима. Дакле, ова два стиха укључују и молитву ученика за евангелизацију, али и све оно што је представљало њихову припрему за евангелизацију кроз разне видове и теорије и праксе.
Мислим да ми грешимо што се слабо припремамо за евангелизацију. Ми евагелизацију више схватамо као неку успутну активност; ако неко „налети“, и ако ми будемо баш добре воље, рећи ћемо му да је грешник и да ће пропасти ако тако настави. То није евангелизација. Исус је своје ученике три године припремао за евангелизацију.
Да ли смем да питам ко је од вас прочитао неку књигу о евангелизацији? ...
Морам вам рећи да такве књиге постоје на нашем језику и да их има прилично. Мислим да ће свако од нас јако духовно да профитира и да ће Господ посебно да благослови свако своје дете које озбиљно схвати свој основни духовни задатак који нам је он поверио и ако том задатку повери време за припрему, читање, тражење и искориштавање практичних прилика за евангелизацију.
Зашто онда Исус не каже ученицима: Читајте књиге о евангелизацији, већ им каже: молите господара жетве да пошаље раднике за своју жетву. Има више разлога. Има онај општи разлог да ми без њега не можемо ништа чинити, а посебно не овај посао, који је, у ствари, његов посао, и нашом молитвом ми, у ствари, њему допуштамо да преко нас врши тај посао. Међутим, овде има и два конкретнија разлога о којима он говори, а то су – да је посла много, а да је нас мало. Потребе за евангелизацијом су увек веће него што ми хришћани имамо капацитета за њу. Зато треба више да зависимо од Бога, а мање од наших способности.
Такође, не смемо да заборавимо приоритете. Ми на евангелизацију и мисију више гледамо као на наше „пројекте“. И мислимо: кад имамо све, људе, новац, план и све остало, онда евангелизација може да крене. Исус каже другачије. Пре свега тога, окрените се Богу у молитви. Тражите пастора, немојте кукати за Бирвишем; он је умро, а ни за Данетом, он неће бити млађи... Молите се господару проповедника, он има доста проповедника у свом тору, па ће наћи једнога или неколико и за ову цркву.
Будимо евангелизатори, браћо и сестре, свесни величине задатка, свесни Божије силе коју имамо на располагању, спремни да се пожртвовано припремамо за њу, спремни да волимо људе који нас можда и не воле и одлучни да се упустимо у сведочење људима. А за резултате не бринимо. Они неће изостати. То гарантује Господар жетве.
Амин.