Нада доноси радост
Римљанима 8:19-25
13.03.2022.
19 Јер сва створења са жудњом очекују откривење славе синова Божијих. 20 А творевина Божија потчињена је ништавности не својевољно, него за вољу онога који је потчинио, на наду 21 - да ће и сама творевина бити ослобођена ропства пропадљивости - за слободу славе деце Божије. 22 Знамо, наиме, да цела творевина Божија заједно с нама уздише и мучи се до сада. 23 И не само она, него и ми сами, који имамо први дар Духа, и ми сами у себи уздишемо очекујући усиновљење, искупљење свога тела. 24 Надајући се - ми смо спасени. А нада која се види - није нада; јер, кад неко нешто гледа, зашто да му се нада? 25 Ако се пак надамо ономе што не видимо, онда то очекујемо са стрпљењем.
Ових дана навршило се 30 година од кад сам се вратио са ратишта код Вуковара. Иако сам одбио да примим оружје (што сам по закону имао право), био сам на фронту (у једном селу код Вуковара) три и по месеца где сам поправљао војне радио-уређаје. Било је то време кад су се у близини тога села водиле борбе, кад су се стално чуле експлозије, а наша јединица је морала да вади војне радио-уређаје из погођених тенкова, да их донесе у радионицу, поправи и врати назад јединици којој припадају. Више пута, изнад села, изнад наших глава, летели су пројектили из вишецевних ракетних бацача и сви смо били у страху, када ће неки да падне и на наше село; глава нам је била у торби и многи су били без наде и у паници шта сад (срећом, није пао ниједан).
Било је то, такође, и време кад у продавницама у Београду (и по Србији) није било ничега да се купи, па, кад се пронесе глас да су негде стигли зејтин или брашно, сви трче тамо и формирају ред по неколико стотина метара. И опет паника и страх и несташица наде – хоћемо ли остати гладни.
Слично је било и с горивом. Ниједна пумпа га није имала, а кад се сазна да ће га бити, нпр. сутра, онда се редови пред том пумпом формирају већ увече претходног дана. Једаном сам чекао на пумпи код железничке станице, од 11 сати увече до 9 ујутро, а – кад сам био негде 4. или 5. на реду – са пумпе су јавили: „Горива више нема.“
После тога, наступиле су године избеглиштва, па је Београд био пун људи из Хрватске и Босне. Тада смо основали хуманитарну организацију „Хлеб живота“. Поново смо се почели питати – како ћемо сад. Како ће да функционише саобраћај, снабдевање… Поново – губљење наде.
Ви старији се сећате тога времена. Била су то ужасно тешка времена, а једно од главних обележја тога времена било је – губљење наде. Хоће ли се све то завршити? Кад ће се завршити? Хоћемо ли преживети? Шта ће бити с мојом породицом, пријатељима…, са црквом…?
Пре две године дошла је пандемија. Поново су кренуле црне мисли и губљење наде. Многи људи (укључујући и многе хришћане), да би себи „олакшали“ то пандемијско безнађе, почели су да поричу пандемију, да она ни не постоји. На тај начин они су губљење наде, подсвесно, хтели да реше – не држањем за Божија обећања да ће бити с нама и у тешким временима – већ порицањем да тешко време уопште постоји. Тако су створили или запали под теорије завере. Јер, безнађе је очајно стање и људи траже излаз из њега; неки на исправан, божански начин, неки на погрешан, негирањем.
Од кад је почео рат у Украјини, пре непуних месец дана, људи су поново запали у безнађе; наравно, нарочито људи у Украјини и у Русији, али и по целом свету. Па, кад једна беспилотна летелица прелети три државе и падне на Загреб, онда то још и додатно почне да плаши обичног човека и гаси у њему наду. У свету је превише безнађа.
У животима људи, укључујући и нас хришћане, нада је она особина живота која је најчешће угрожена. Последице губљења наде чине живот тешким, а често пута знају да заврше и трагично. Ипак, тешкоће, па чак и наоко безизлазне ситуације, не морају да заврше трагично, нити да донесу фрустрације и посеју страх, ако у животу имамо чврсту наду хришћанску наду. Заправо, нада је она хришћанска особина коју је Бог дао својој деци баш зато да могу да се радују – упркос невољама.
Међутим, неко ће с правом да се пита: а шта је то нада. Како и чему се можемо надати кад се свет око нас урушава и распада, а ми живимо усред тога света који пуца по свим шавовима и распада се? Ко може било шта да нам гарантује у ситуацијама какве сналазе људски род? Зар није тачна пословица: Уздај се у се и у своје кљусе, па док трајеш, трајеш?
Нада је јако занемарена хришћанска особина (чак и међу хришћанима). Постоји онај познати Павлов библијски стих из 1. Коринћанима 13:13 „Сад остају вера, нада и љубав, то троје.“ Други део тога стиха каже: „А највећа међу њима је љубав.“ Неки се онда, подсвесно, питају: Ако је љубав највећа, што се онда не бисмо сконцентрисали на љубав, а веру и наду потисли у други план?
Међутим, пишући овај стих Павле није хтео да каже како вера и нада нису важне, већ је – посвећујући цело то поглавље љубави – дао закључак о величини и важности љубави у хришћанском животу. Али, ни у једном тренутку није умањио значај ни вере, ни наде. Штавише, у многим другим библијским текстовима, он је истицао веру, а у некима наду.
У Посланици Римљанима 8:19-25 Павле у први план истиче наду и говори нам шта је то хришћанска нада и шта она значи нама, хришћанима.
Један (језички) речник даје следеће објашњење речи „нада“: „Нада је кад ‛неко жели да се нешто деси или (очекује) да ће нешто бити тачно’.“ Кад мало боље размислимо о овој дефиницији, нарочито кад покушамо да је ставимо у библијски контекст, врло брзо увиђамо да она није добро објашњење хришћанске наде. Она више делује као прижељкивање нечега у шта нисмо потпуно сигурни. На пример: имали смо испит, па сад чекамо резултате, али пошто се нисмо баш најбоље припремили, нисмо сигурни да ли ћемо положити, али – надамо се да хоћемо. Ова дефиниција наде даје, отприлике, такво објашњење наде. Она истиче у први план несигурност и неизвесност: може да буде, али не мора.
Хришћанска нада није таква. Она претпоставља сигурност у вечност са Христом. У овом тексту има више детаља о нади (у осталим новозаветним текстовима има их и много више), али ми ћемо издвојити само два, а то су сигурност и стрпљење.
1. Хришћанска нада гарантује сигурност вечног живота
У 24. стиху пише: „Надајући се – ми смо спасени.“ Пишући о нади, једна жена, хришћански писац, чији муж је капетан брода, и стално је на броду, понекад и по годину дана (кад плови преко океана) је хришћанску наду упоредила са службом свога мужа и овако је објаснила: „Било да он оде на три месеца, или чак на годину дана, његов повратак је за мене увек сигуран…“ Иако пловидба морем није увек сигурна (јер неки бродови ипак доживе и бродолом), ово је, ипак, добра илустрација хришћанске наде. Јер, без обзира на коју тачку света брод плови, он се увек враћа у своју луку и капетан брода се увек враћа својој кући и својој породици.
Исус је више од капетана нашег брода и више од нашег брачног друга. Његов повратак по нас, или други долазак, је апсолутно сигуран. Он је загарантован са више непобитних чињеница. Прва чињеница је његов први долазак. Њега нико није натерао или приморао ни први пут да дође на земљу да нас спаси. Он је то желео сâм, из љубави према нама. Дошао је на земљу по цену своје смрти; знао је да ће да умре због нас. Зато ће он још пре и још радије да се врати по нас, јер зна да повратак неће бити мучеништво, као први долазак, већ ће бити славан; биће победнички, јер он се враћа по нас као Победник, Владар, Цар. Из наше перспективе гледано, наша вечност с Христом је још сигурнија него наше спасење. Јер, пре него што смо били спасени, ми нисмо ни знали, нисмо ни помишљали да ћемо бити спасени (ни шта значи спасење). А онда је дошао Христос; најпре се отеловио и постао човек; па нам се онда и објавио, позвао нас и спасио нас. Зашто би он за нас учинио то што је било теже, а да сада – када је то свршен чин – не учини и оно остало што је рекао да ће да учини за нас, кад нас је већ спасио, тј. да ће доћи по нас и повести нас са собом, у своју славу?
Наша нада је заснована, чврсто утемељена на нечему што се већ десило, што је већ свршен чин. Више нема страха да ће догађаји око нас, било како грозни и трагични били, учинити да се Христос предомисли, уплаши или промени своју одлуку да ће доћи по нас. И не само да ће доћи по нас (а дотле да се ми сналазимо сами, како ко зна), он је с нама већ сада и овде, све време док смо овде на земљи, јер је тако рекао кад је одлазио, а то је и испунио кад је послао своје друго Ја, Светог Духа.
Према томе, наша нада је запечаћена са две гаранције, једна важи за садашњост, док смо овде; то је његово обећање: „Ја сам с вама у све дане, до свршетка света…“ (Мт. 28); а друга је да ће доћи по нас поново и одвести нас у вечност. Ако је испунио прво, теже обећање, шта би га могло спречити да испуни друго? Нема баш ничега.
2. Хришћанска нада укључује наше стрпљење
Двадесет пети стих каже: „Ако се пак надамо ономе што не видимо, онда то очекујемо са стрпљењем.“ Хришћанска нада за људе је проблематична особина из више разлога. Један од главних је физички разлог. Већина утисака који чине наш живот долазе преко очију. Ми се углавном у животу оријентишемо помоћу очију. Наравно, не само преко очију, али ми се много ослањамо и многе одлуке доносимо уз посредовање наших очију.
Међутим, очи и наш вид не играју превелику улогу у духовном животу и у односу са Богом и вечношћу. Двадесет четврти стих каже: „А нада која се види – није нада.“ Божији свет је свет вере, а не гледања. Такође, Божији свет је свет искуства са Богом. Наше очекивање вечног живота се темељи на истој оној вредности којом смо и спасени од греха, на вери. Али, исто тако, спасење је и наше стварно искуство; ми смо га доживели. Због тога, нема разлога да будемо нестрпљиви, или уплашени, јер имамо довољно доказа у свом властитом искуству да ће Христос поново доћи по нас и можемо мирно да му верујемо да ће испунити и све остало што нам је обећао. Наша нада је загарантована истим оним средствима којима и наше спасење, Христовим првим доласком и његовим делом за нас, које укључује његову смрт, васкрсење, слање Духа и све остало. Зато нема потребе ни да поричемо тешкоће, ни да их увеличавамо, ни да прижељкујемо да он што пре дође да би се оне прекинуле… Требамо га једноставно држати за реч и бити стрпљиви са њим. Он своје „обавезе“ („обавезе“ које му је наметнула његова љубав према нама), нити је заборавио, нити ће сада, кад нас је већ спасио, дозволити да ипак, на крају, пропаднемо.
Зато, док смо овде на земљи, потребно нам је стрпљење, јер Христос је као онај морнар: он је отишао и није рекао кад ће се тачно вратити, али ће се сигурно вратити. Шта онда ми да радимо док се он не врати? Шта треба да ради она наша сестра чији муж је морнар кад он оде на пут? Да отвори прозор и гледа у море и чека кад ће се он вратити? Не. Треба да ради свој уобичајени посао са сигурним очекивањем да ће се он вратити.
Кад су питали Лутера, шта би он урадио данас када би знао да ће се Христос вратити сутра. Он је рекао да би отишао у башту и посадио јабуку. Зашто, зато што је то иначе имао у плану.
Нада не сме да нас пасивизира. Напротив, она треба да нас мотивише да радимо и то радосно, без обзира на ситуацију; јер Бог сваку ситуацију држи под контролом, јер он с нама има план, и зато је стално с нама. Иако то не значи да ће нам увек све ићи како треба и да никад нећемо имати невоље (напротив, некад ћемо их имати, и то велике). Али, остаје његово обећање да ће он бити с нама и да ће нас кроз њих провести.
Хришћанска нада чини хришћане активним и радоснима, јер док смо овде на земљи, ми обављамо Божији посао; ми смо у његовом тиму. Он својој деци гарантује славан исход садашњих патњи. Зато нас хришћанска нада позива на стрпљивост, рад (служење Њему) и радост. Није нека теолошка истина, али библијски има много смисла, та подударност рéчи „рад“ и „радост“ у нашем језику. Јер, хришћанска нада нас покреће и на једно и на друго. Завршавам са две илустрације, једном из света бизниса и једном из спорта. Један богати амерички бизнисмен је био позван да одржи говор једном разреду, у једној основној школи у Источном Харлему, на завршетку њиховог школовања у тој школи. Био је то разред у коме је било 59 најсиромашнијих ђака, углавном деце америчких црнаца и Порториканаца. Обично деца из таквих разреда никад не упишу наставак школовања (средњу школу), и већина њих постану криминалци или проблематични људи. Овај бизнисмен је припремио говор, али кад је видео пред собом ту сиромашну, згужвао је говор, бацио га и само рекао ово: „Останите у школи и ја ћу се побринути за све трошкове вашег школовања.“ Преко 90% ових ђака остало је у школи, тј. уписало је средњу школу, завршило је, што се у тој школи (код такве деце) никад раније није десило. Зашто? Овај човек им је улио наду!
Нада нам даје мотивацију, вољу одлучност… за наставак. Нада нам говори да има смисла ићи даље, држати се Бога и служити му, а то нас чини радоснима и наш живот сврсисходним. Други пример је спортски. Дечак и његов отац били су страствени навијачи. Једном је њихов омиљени тим играо важну утакмицу и дечак је нетремице гледао у ТВ. Отац је био у неком послу, па је упао пред крај првог полу-времена и узбуђено упитао дечака: „Како стојимо? Који је резултат?“ Мали је одушевљено одговорио: „Ма, победићемо их!“ „Који је резултат?“, питао је отац и даље узбуђено. „Ма, 4:0“, рекао је мали. „Супееер!“, скочио је отац са одушевљењем. „Ма, 4:0 је за њих!“, додао је дечак. „Па, како онда кажеш да ћемо их победити?“, питао је отац збуњено. „Па, наравно да ћемо их победити! Ово је тек прво полувреме!“, одговорио је дечак са одушевљењем.
И хришћанска нада је таква. Још није крај; још имамо шансе да дамо све од себе да се Божије име преко нас прослави. Нема везе што има много проблема; нема везе што резултат сада изгледа безизлазан. Као Божији народ, ми смо предвиђени за победу! Још није завршено ни прво полувреме. Нема ни говора о губитку утакмице.
Нека Господ чврсто фиксира наш поглед у њега и нека нам да наду која нам доноси радост и мотивише нас на рад – рад с њиме и за њега.