Служење је добитак
Јован 13:1-17
15.05.2022.
1 Pred praznik Pashe Isus – znajući da mu je došao čas da pređe iz ovoga sveta k Ocu – pokaza do kraja ljubav prema svojima, koje je ljubio na ovom svetu. 2 I prilikom večere, kad je već đavo ubacio misao u srce Jude Simonova, Iskariotskog, da ga izda, 3 znajući da mu je Otac sve dao u ruke, da je od Boga izišao i da Bogu ide, 4 usta od večere i skide gornju haljinu, uze ubrus i opasa se. 5 Zatim nasu vode u lavor, pa poče prati noge učenicima i brisati ubrusom kojim je bio opasan.
6 Tako dođe do Simona Petra; a ovaj mu reče: Gospode, ti hoćeš da pereš moje noge? 7 Odgovori Isus i reče mu: ti sad ne znaš šta ja radim, ali ćeš posle razumeti. 8 Reče mu Petar: nećeš ti nikada oprati mojih nogu. Odgovori mu Isus: ako te ne operem, nemaš udela sa mnom. 9 Reče mu Simon Petar: Gospode, operi mi ne samo noge, nego i ruke i glavu. 10 Reče mu Isus: okupanome treba oprati samo noge, pošto je sav čist; i vi ste čisti, ali ne svi. 11 Znao je, naime, svoga izdajnika; zbog toga je rekao: niste svi čisti.
12 A kada im opra noge, uze svoju gornju haljinu i leže opet za trpezu, pa reče: razumete li šta sam vam učinio? 13 Zovete me učiteljem i Gospodom, i dobro kažete, jer sam ja to. 14 Pa kad sam ja, Gospod i učitelj, oprao noge vama, i vi ste dužni da perete noge jedan drugome; 15 jer vam dadoh primer da i vi činite onako kako sam ja vama učinio. 16 Zaista, zaista, kažem vam: sluga nije veći od svoga gospodara, niti je poslanik veći od onog koji ga je poslao. 17 Kad to znate, bićete blaženi – ako to činite.
Počinjem ovu propoved tvrdnjom da je hrišćanski život pun paradoksa. Hrišćani:
dobijaju kad se odriču (pogledati: 1. Kor. 9:12, 18-19)
kad se hvale, hvale se svojim slabostima (pogledati: 2. Kor. 11:30)
veliki su – kad su mali i kad služe drugima; (pogledati: Mt. 20:26)
bogati su – kad su siromašni (u duhu; pogledati: Mt. 6:3);
najbolje pevaju – kad su u zatvoru radi dela Božijeg (pogledati: Dela 16:25), itd.
U ovoj propovedi pokušaću da objasnim neke od ovih paradoksa hrišćanskog života, a posebno paradoks o kome se u ovom tekstu najviše govori, a to je: dobijanje putem odricanja i požrtvovanog služenja drugima. Tekst može da se podeli na tri glavne celine u kojima Isus svojim učenicima, zapravo, drži tri lekcije :
(1) Lekciju o odricanju od upotrebe moći (1-5)
(2) Lekciju o služenju drugima iz ljubavi (6-11) i
(3) Lekciju o duhovnoj veličini koja se stiče odricanjem i služenjem (12-17)
I. Odricanje od upotrebe moći (1-5)
U ovom odeljku dve reči (ili dva pojma) su naročito važni. To su reči „ljubav“ i pojam „moći“ ili „sile“. Već u prvom stihu Isus snažno ističe reč „ljubav“; piše da je do kraja (ili potpuno) pokazao ljubav prema svojima, prema onima koje je voleo na ovom svetu. „Značaj (ove izjave) je… u tome da ih je on voleo do krajnje granice do koje je mogao.“ Odmah nakon ove izjave, piše šta je to Isus učinio iz te ljubavi – oprao je noge svojim učenicima. A na kraju (u 14. i 17. st.) dva puta im daje zapovest da i oni tako čine jedni drugima. Očigledno je da je Isus ovde želeo da svoje učenike nauči važnu lekciju o služenju iz ljubavi na svom vlastitom primeru i pomoću svog vlastitog stila života.
Ima još jedan važan detalj u vezi sa upotrebom reči ljubav u ovom tekstu, a tiče se konteksta i upotrebe ove reči u celom ovom Evanđelju. Prvih dvanaest poglavlja ovog Evanđelja pokriva tri godine Isusove zemaljske službe, a reč „ljubav“ se u njima pominje 10 puta. Drugi deo Evanđelja (13-17) pokriva vremenski period od svega nekoliko dana (manje od jedne sedmice), ali reč „ljubav“ se u tom delu pominje 32 puta! Očigledno je da je glavni naglasak koji je Isus želeo da istakne svojim učenicima u tih nekoliko dana pred svoju smrt bio na važnosti požrtvovane međusobne ljubavi, koja svakoga od njih treba da dovede do praktičnog služenja drugima.
Izgleda kao da je Isus želeo da im kaže: ako bilo šta od ovoga što sam vas učio ove tri godine dok sam bio s vama zaboravite, ovo nemojte nikako da zaboravite – da volite jedan drugoga požrtvovano i na praktičan način; onako kako sam ja voleo vas! A način na koji je Isus voleo, jeste – služenje drugima.
Drugi važan pojam u ovom odeljku jeste Isusovo postupanje prema „moći“. U 3. stihu Jovan kaže: Znajući da mu je Otac sve predao u ruke… U prvom stihu za njega piše: …znajući da je došao njegov čas… U celokupnoj Isusovoj zemaljskoj službi sve je bilo usmereno na taj njegov čas. Taj čas, to je onaj trenutak u kome će se on žrtvovati na krstu za ljudski rod. On predstavlja najvažniji trenutak u istoriji spasenja (i u ljudskoj istoriji uopšte).
S druge strane, to je trenutak za koji Isus (prema Mateju 28:18) izjavljuje: …meni je dana sva vlast na nebu i na zemlji. Nama je nemoguće i zamisliti koja je to količina moći o kojoj Isus govori. Pomislite samo šta bi bilo sa ovim svetom da je ta moć dana nekom imperatoru ili diktatoru? Svet, najverovatnije, danas više ne bi ni postojao, jer oni bi, besumnje, tu moć zloupotrebili. A pogledajte šta Isus radi s tom ogromnom moći – on se ponižava pred svojim učenicima i pere im noge, što je posao roba. Ovde vidimo Isusa, Gospodara svemira, koji služi onima koji su, u odnosu na njega, potpuno nemoćni; Gospodar svega pere noge svojim robovima! Koja slika!
Nije isključeno da Isus ovo čini u trenutku neposredno nakon što su dvojica njegovih učenika, Jakov i Jovan (Mk. 10:35-45), zatražila visoke pozicije u njegovom carstvu; možda baš zbog toga drži ove lekcije. Jedan komentator je to ovako objasnio: „Oni su se svađali oko prestola, ali ne i oko peškira.“ U toj atmosferi velike težnje za moći, Isus čini nešto potpuno suprotno – on se odriče moći i sile; i umesto toga, prihvata ulogu sluge i služi onima koji su bez moći, koji su neuporedivo niži od njega (4. i 5. st.). Na taj način on nije samo ukorio svoje učenike zbog čežnje za moći, već im je i pokazao šta treba i oni da čine – treba da služe jedni drugima.
Ali, pomoću ovih lekcija Isus je preusmerio njihovo razumevanje moći i fokusirao ga na služenje. U Evanđelju po Mateju (20:25-28) je zapisano da im je rekao: …znate da vladari naroda gospodare nad njima i velikaši ih tlače. 26 Među vama da ne bude tako; nego koji hoće među vama da bude velik, neka vam služi, 27 i koji hoće da bude među vama prvi, neka vam bude sluga; 28 kao što Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da (po)služi i da svoj život dâ kao otkup za mnoge. Sva moć koju je on posedovao bila je usmerena na jedno – da im služi, a vrhunac toga služenja bila je njegova smrt na krstu kojom je – kako njih, tako i nas – iskupio od greha i večne smrti i učinio nas prihvatljivima za Boga.
Kako je Isus to učinio? Tako što se odrekao moći, umesto da ju je upotrebio? On je to učinio zato što je imao na umu nešto mnogo dragocenije, nešto što je mogao da ostvari jedino ako se odrekne moći i autoriteta i ako se spusti na onaj nivo koji učenici, u svojoj slabosti i grešnosti, mogu da shvate i prihvate. Odričući se moći Isus je dobio neuporedivo više: moć nije izgubio (tj. ostao je Bog), a nas je zadobio za večnost! Ostvario je ono što je jedino tim odricanjem moglo da se ostvari – naše spasenje.
Celokupna njegova služba sastojala se od odricanja. Odrekao se neba, moći i autoriteta, dostojanstva, na kraju se odrekao i života, a sve to odricanje učinio je da bi služio nama, da bi nas tim služenjem zadobio za večnost.
Ali, ne samo da nas je svojim služenjem spasio, nego nas je njime i naučio tu istu, najvažniju lekciju za život na zemlji, lekciju o važnosti i blagoslovu služenja. To je lekcija o odricanju radi dobijanja. Sve dok su naše misli usmerene na sticanje moći, vlasti i uticaja, mi smo nesposobni za služenje. Tek kad se toga odreknemo, spremni smo da u ljubavi jedni drugima služimo i da tim služenjem proslavljamo Boga i primamo od njega blagoslove.
Zbog toga je Isus, kako svojim učenicima, tako preko njih i nama, održao ovu lekciju, da bi nas opremio glavnim sredstvom koje ljude okreće Bogu i njegovom carstvu, a to je služenje u ljubavi. Odricanje od moći i služenje u ljubavi jesu glavni Hristov princip za upotrebu svih naših potencijala za dobro drugih i za korist carstva Božijega, a oslanjanje na moć je glavni neprijatelj toga principa služenja. Ovaj odeljak bismo mogli zaključiti sledećom tvrdnjom: zaboravi na sve potencijalne izvore moći i sve svoje potencijale usmeri na služenje drugima u ljubavi. To će te učiniti plodonosnim hrišćaninom i biti tvoj najveći izvor blagoslova.
II. Služenje drugima iz ljubavi (6-11)
Drugi deo našeg odeljka je usredsređen na Petra. Ono što je Isus učio svoje učenike do ovog trenutka, on to sada ilustruje na Petru. Petar najpre snažno odbija Isusov pokušaj da mu služi (st. 6-8). Zašto Petar ne može da shvati to što Isus čini? Zbog svog pogrešnog shvatanja moći i vlasti. Za njega, ljudska veličina je u nečijoj moći i količini vlasti koju ima. Ne može da shvati, zašto bi Isus, koji je upravo izjavio da mu je dana svaka vlast, na nebu i na zemlji prao noge (tj. bio rob) nekome ko nema nikakvu vlast! Njegova logika je bila ljudska. Možemo zamisliti šta je Petar u tom trenutku mislio. Mislio je (kao Jovan i Jakov): „Eh, kad bih samo ja imao takvu vlast – ma i manje od toga – šta bih ja sve uradio s njome!“ Petar nije izuzetak. Jovan i Jakov su bili takvi, ostali učenici, takođe, a takvi smo i mi. Ali, onda je Isus Petru objasnio značenje svog postupka. Rekao mu je: ako te (ja) ne operem, nemaš udela sa mnom. Ovu izjavu Isus nije izgovorio samo da bi Petra ubedio da prihvati da mu opere noge. Ona ima mnogo dublje značenje. Isus misli na svoju smrt koja ga upravo čeka i na njen učinak za Petra i sve druge. Kad je Petar to shvatio, promenio je svoj stav i to potpuno. Isusovo požrtvovano služenje Petru, promenilo je Petra i zadobilo ga za Božije carstvo.
I naše požrtvovano služenje menja ljude i zadobija ih za Božije carstvo. To je ono što je Isus želeo da nas nauči i da nam pokaže na svom vlastitom primeru. Naše požrtvovano služenje drugima iz ljubavi imaće isti efekt. Nećemo mi spasiti svet (ni pojedince u njemu), ali naše služenje će doprineti preusmeravanju i na kraju spasenju mnogih. Požrtvovano služenje je Hristov metod i stil života koji je on namenio hrišćanima da bi bili plodonosni i blagosloveni, i u crkvi i u društvu.
Da li ti razmišljaš o tom stilu života, ili ti je jedno oko još uvek na svetovnom stilu života, čiji su glavni motivi: moć, uticaj, vlast, novac…?
III. Duhovna veličina se stiče odricanjem i služenjem (12-17)
Poslednji deo ovog teksta nas poziva da se ugledamo na Hrista i njegov životni stil (da ga imitiramo) i da i mi praktikujemo upravo to što nam je ovim svojim primerom pokazao. Princip je jednostavan i (u 15. st.) on ga jasno ističe u prvi plan: 15 Dao sam vam primer, da i vi činite onako kako sam ja učinio vama. Ali, ne smemo prevideti ni Isusovo pitanje (u 12. st.): Razumete li to šta sam vam učinio? Isus im postavlja ovo pitanje, jer želi da se uveri u dve stvari, prvo, da li su stvarno uvideli onu praktičnu stranu ove njegove lekcije, i drugo, da li su razumeli paradoks veličine u hrišćanskom životu.
Moj utisak je, braći i sestre, da je u početku našeg hrišćanskog života, kad smo se tek obratili, naš hrišćanski život više praktičan, ali kako se krećemo napred, često puta on postaje sve više teorijski. U početku obično ne znamo mnogo doktrine i pravila, ali smo oduševljeni Bogom, njegovom rečju, zajedništvom s drugima, prilikama da učestvujemo u raznim aktivnostima, itd. i sve nas to ispunjava i uzbuđuje. Ali, često se dešava da – kako se krećemo napred, kako se upoznajemo sa ispravnim doktrinama, načelima verovanja i pravilima crkvenog života – naš hrišćanski život se sve više okreće teoriji, a da praksa nije više u prvom planu. Spaseni smo, držimo se ispravnih biblijskih doktrina, redovni smo na skoro svim dešavanjima u crkvi… Šta nam još treba? Ali, negde usput izgubi se ono početno uzbuđenje i oduševljenje u hrišćanskom životu i ona praktična strana hrišćanskog života. Da, važno je to što smo savladali teoriju, što sada imamo ispravno, biblijsko verovanje. Međutim, u hrišćanskom životu (kao i u životu uopšte) praksa je to što u život unosi uzbuđenje i blagoslove. Služenje drugima je praksa, ne teorija. Teorija samo usmerava i kontroliše našu praksu, ali praksa mora biti u prvom planu.
Ono što Isus ovde kaže svojim učenicima (i nama) je, zapravo, sledeće: Ono što sam vam pokazao, to je teorija, ali ja sada želim da vi, u vašim životima, ovu teoriju pretvorite u praksu. Idite i budite praktični! Nemojte ostati na teoriji. Da, trebaće vam i doktrine, načela verovanja i brojna načela ponašanja, ali blagoslove ćete doživeti samo ako teoriju pretvorite u praksu.
Upravo je to ono što im kaže u poslednjem, 17. stihu: 17 Kad to znate, bićete blaženi – ako to činite. Mislim da mi hrišćani baš u tome pravimo glavne propuste: mi smo toliko oduševljeni svojom teorijom da često puta ni ne stignemo da je pretvorimo u praksu; a ponekad se i pretvaramo u puke lovce na jeretike.
Na kraju, u 13., 14. i 16. stihu, Isus podseća svoje učenike na dve stvari: ko je on i šta je učinio. Jer, to su stvari koje su među njima izazvale mnogo nedoumica: Ako je on vladar, kao što kaže da jeste, i kao što mi očekujemo da jeste, zašto nam onda služi kao sluga ili rob!?
Zato ih on podseća na nešto što im je bilo jako poznato, a to je – kako oni njega zovu. Zovu ga „Učitelj“ i „Gospod“. Obe ove titule nose u sebi smisao veličine i čak božanskosti. On im i potvrđuje da su u pravu što ga tako zovu, jer on to i jeste. Ali, pošto to sada znaju, vreme je da razumeju i njegova načela života i ponašanja. On je Učitelj i Gospod samo zato što se odrekao svoje superiornosti i svojih prednosti i spustio se na njihov nivo, čak i ispod tog nivoa, i što im služi. Isti taj princip važi i za njegove sledbenike pojedinačno i zajednicu njegovih sledbenika u celini (crkvu).
Vrednost toga načela najjasnije i najsnažnije se ispoljila na krstu. U početku, krst je njegovim učenicima delovao kao gubitak i propast, ali na kraju se pokazalo da je on za njih najveći dobitak i pobeda. Na krstu, Isus je najsnažnije opravdao svoju izjavu iz Ev. po marku 10:45 : Jer i Sin čovečiji nije došao da mu služe, nego da služi i da svoj život dâ kao otkupninu za mnoge. Na krstu on je pokazao da taj princip odricanja i služenja drugima delotvoran, i to ne samo u njegovom životu i službi, već i u životima i službama i njegovih sledbenika. Prava hrišćanska veličina je u poniznom i praktičnom služenju drugima.
Da li smo mi spremni da se odreknemo svojih prednosti i da u poniznosti i ljubavi služimo drugima? Ne bismo nikad smeli zaboraviti da služiti drugima znači dobitak.
Završiću ilustracijom o rimskom akvaduktu u španskom gradu Segovija (kor Madrida). Akvadukt je sagrađen u 1. veku nove ere i stotinama (čak hiljadama) godina služio je da prenosi vodu sa okolnih planina u vreli i žedni grad. Onda je, u 19. veku, neko došao na ideju da ga na neki način konzervira i zaštiti od propadanja. Drugim rečima, hteli su da taj akvadukt pretvore u neku vrstu muzeja i pokazuju ga ljudima kao veličanstveno delo antičke arhitekture. Sve su to radili rukovodeći se načelom: Oslobodimo akvadukt od vekovne upotrebe; došlo je vreme da se on odmori vekova i vekova dopremanja vode u grad. I tako su i uradili. Umesto kanala, ozidanih kamenim blokovima, kroz koje je vekovima doticala voda, postavljene su metalne cevi. I tako su vekovima stari antički kameni blokovi dobile zasluženi odmor. Ali, nedugo nakon toga, akvadukt je počeo da se suši, urušava i propada. Jake žege ubrzale su popuštanje drevnih vekovnih spojeva i pukotine između blokova postajale su sve veće, a blokovi su počeli da se sležu i prete da padnu. Ono što vekovi služenja nisu mogli da unište, uništila je besposlica i beskorisnost za svega nekoliko godina.
Nadam se da je ova lekcija o Isusovom pranju nogu svojim učenicima osvežila naše razumevanje hrišćanske službe danas. Neka nam Gospod da da ovo ispravno razumemo i primenimo u našoj situaciji danas, jer mi smo rođeni i poslani – da služimo.