Ко је твој чувар?

Ко је твој чувар?

Галатима 3:15-29

25.08.2019.

Последњих пола године моје проповеди су, углавном, биле засноване на Старом завету, конкретније на четири старозаветна обећања: обећању „семена жене“ Еви, обећању благослова за све народе Авраму, обећању вечне владавине Давиду и обећању новог савеза или завета Јеремији. И ова проповед ће бити о Старом завету, само што ће се базирати тексту из Новог завета. Сврха ових проповеди је да укажу како Бог унапред најављује људском роду свој план, да ће он сам успоставити однос и блискост с људима које су Адам и Ева раскинули; тј. да ће Он спасити човечанство од греха и смрти. Спасиће га посредством свог Сина, Исуса Христа, тако што ће Њега послати на земљу, међу људе, да уместо њих обави оно што нико од људи не може – да уклони грех, сотону и смрт који раздвајају човека од Бога. У једном од обећања – у обећању Авраму – Бог је јасно истакнуо да ће средство спасења бити вера. Као што је Аврам поверовао, и ту веру му Бог урачунао као средство спасења, тако ће свакоме ко поверује у Бога и његово решење за човеково спасење, вера бити гаранција спасења.
На тај начин, помоћу својих обећања, Бог је најављивао долазак Спаситеља, Исуса Христа, и припремао људски род за остварење свог коначног плана за човечанство. Према томе, Божија обећања у Старом завету су представљала припрему људи за долазак Спаситеља и за спасење. Међутим, најава и обећање Спаситеља и спасења нису једино што је старозаветни човек требало да зна. Није било довољно само знати да ће доћи Спаситељ који ће их спасити. Било је потребно и нешто што ће указивати на разорну моћ греха и држати је под контролом. Јер, људи су могли да кажу: Знамо да ће једног дана доћи Месија (Спаситељ) који ће ме спасити, али то неће бити скоро. Зато, док он не дође, ми ћемо живети по своме; угађаћемо себи, својим нагонима и страстима; настојаћемо да будемо јачи и богатији од осталих и натераћемо их да нам се потчине и служе. Убијаћемо оне које не волимо или оне који нас не воле; отимаћемо туђе, нароц̌ито од слабијих од себе; имаћемо своје богове и идоле. Укратко, док не дође тај обећани Спаситељ, ми ћемо се сналазити како ми знамо, радити како ми хоћемо, шта нам годи.
Нажалост, ово није била само потенцијална опасност, за људи да тако живе. Они су стварно тако живели, а за Божија обећања ретко ко да је марио. Највећи део њих нису ни знали шта та обећања значе, а нека од њих они су убрзо почели да тумаче политички. Тако су, нпр., обећање Месије или Спаситеља убрзо почели да тумаче као долазак моћног владара који ће их ослобађати од њихових непријатеља и освајача.
Због тога се Бог није задржао само на давању обећања да ће доћи Спаситељ, већ је дао и закон кога је старозаветни човек морао да се држи. У ствари, највећи део Старог завета посвећен је управо закону који је Бог дао људима да би га се држали. Људи су морали да знају шта смеју, а шта не; шта је добро, а шта лоше; да знају каква казна их чека ако прекрше који од прописа закона. Заправо, у Старом завету све се окреће око закона: сви старозаветни писци подстичу људе да се држе закона и критикују их кад га се не држе. Од успостављања Мојсијевог закона на даље, цео Стари завет велича и хвали закон. На пример, Псалам 19:7 каже: „Закон је Господњи савршен, душу крепи...“ (други превод каже: живот обнавља). Псалам 1 каже: „Блажен човек који... закон Господњи (...) љуби; даноноћно дубоко размишља о речима закона његова. Тај је човек као дрво бујно, усађено покрај воде живе“ (1-3). На сличан начин, цео Стари завет велича и хвали закон.
Међутим, Нови завет, нарочито апостол Павле у својим посланицама, на много места снажно напада и оштро критикује старозаветни закон. Нпр. управо ово треће поглавље Посланице Галатима почиње Павловим оштрим нападом на оне хришћане који сматрају да ће бити спасени ако држе закон. На пример, у стиховима 2,10,11 и 13 овог поглавља, Павле каже: 1
2) Ово бих само хтео да знам од вас: јесте ли примили Духа по делима Закона или по вери у Поруку? Затим следи његова, можда и најоштрија критика закона: 10) Доиста, који су год од дела Закона, под проклетством су. 11) А да се пред Богом нико не оправдава Законом, очито је, јер: Праведник ће живети од вере.
13) Христос нас откупи од проклетства Закона, поставши за нас проклетством... Да ли ово значи да је Библија контрадикторна? Јер, Стари завет хвали закон, делимично и Нови, а Павле и неки други библијски писци га нападају? О чему се ту ради? Ту се поново ради о Божијем савршеном плану и његовој бризи за човеково спасење од почетка историје, па до њеног краја, док се његов план спасења потпуно не испуни. Какву улогу у том плану имају његова обећања, а какву закон, о томе говори овај текст (Гал. 3:15-29). Одмах треба рећи да Божија намера са законом никад није била да се људи по њему спасавају; ни у Старом завету, ни у Новом. Сврха закона је била нешто друго. Овај текст одговара на два питања: да ли Божији закон поништава Божија обећања (15-18) и која је сврха закона (19-29).

1. Да ли Божији закон поништава Божија обећања? (15-18)

Павле почиње овај одељак наводећи као пример правну радњу која је била свима добро позната и у његово време, а то је – прављење тестамента. (Цитирам из Новог српског превода:) „Браћо, дајем вам пример из људског искуства; кад неко остави пуноправни тестамент, нико не може да га поништи нити да му дода нешто.“ Једном кад се потпише, тестамент је необорив и непроменљив правни документ. Ову чињеницу он овде наводи галатијским хришћанима да би им показао разлику између закона и обећања и предност обећања. Зашто је њима то било потребно?
Посланица Галатима је упућена групи цркава на подручју данашње Турске које се звало Галатија (то није била једна црква, него више). Неколико година након оснивања тих цркава, њих су почели да обилазе неки учитељи јеврејског порекла (тзв. јудаисти), који су тврдили да, ко год жели да постане хришћанин, мора да се обреже и да врши јос̌ неке обреде старозаветног закона. Практично, да би постао хришћанин, мораш најпре постати Јеврејин. Као аргументе за то они су користили наводе о закону и обрезању из Старог завета. Због тога, на самом почетку ове Посланице, Павле жестоко критикује ове хришћане, који су били заведени овим погрешним учењем и ословљава их: „О неразумни Галати!“ (Један енгл. превод ово преводи са: Идиоти једни!). А, у овом трећем поглављу износи аргументе који оповргавају то погрешно учење. Његов аргумент креће од Аврама, а не од закона, и то из два разлога. Први, оно што је Бог учинио са Аврамом, склапајући с њиме савез заснован на вери, то је, у духовном смислу, имало снагу тестамента, нераскидивог правног акта. Од Аврама на даље, однос с Богом био је и формално заснован на вери. Аврамов однос с Богом – заснован на вери – Бог је усвојио као једино прихватљив модел сваког будућег односа између човека и Бога. Другим речима, ко код жели да буде прихваћен од Бога (тј. спасен), то ће остварити оног тренутка кад поступи као Аврам, тј. – кад искрено поверује у Бога. Други разлог зашто Павле креће од Аврама, а не од закона, је време кад се појављује савез између Бога и Аврама, а кад закон. Закон се појављује 430 година после савеза. На који начин ова временска разлика представља аргумент у корист вере? Кад је Бог ступио у савез са Аврамом, и веру прогласио спасоносном, вера је за њега постала и остала једино валидно средство спасења и односа с Богом. То је, у духовном смислу, постало чврсто и необориво као што је тестамент необорив у правном смислу. Дајући људима закон, 430 година касније, Бог се није предомислио. Није рекао: од сада се људи више не спасавају вером, него законом. Не, вера је и даље остала једино средство спасења. Управо то Павле каже у 17. стиху: „Ово хоћу да кажем: Закон који је настао 430 година касније, не поништава савез који је Бог раније потврдио и не укида обећање.“ Очигледно да је закон дат с неком другом сврхом, а не да буде средство спасења. О томе говори други део овог текста, који одговара на питање: 2

2. Која је сврха закона

(19-29; или како каже НСП: Чему онда служи закон?)
Суштина овог другог Павловог одговора открива да он уопште није против закона, као што се чини из неких његових снажних критика, већ једноставно да је закон дат са потпуно другом сврхом од оне коју су му приписали криви учитељи. Закон није дат са сврхом да човека спаси, већ да човека чува. Цитирам 24. стих (из Вуковог превода): „Тако је закон био наш чувар до Христа, да се вером оправдамо.“
Овде Павле користи још једну слику која је била веома позната у његово време; овога пута то је слика из тадашњег образовног система. На изворном грчком језику, за рец̌ „чувар“ Павле је употребио реч паидагогос, од које потиче наша данашња реч педагог или учитељ. Чарнић је у свом преводу и оставио реч „педагог“, па каже: „Тако је закон постао нас̌ педагог за Христа...“ Неки преводи преводе са „старатељ“, неки „одгојитељ“... Ко је, заправо, био паидагогос? То је био образовани роб чији задатак је био да наџире и дисциплинује свог младог господара, тј. дете свог господара. Он, изгледа, није био толико дететов учитељ, колико старатељ да дете боље учи. Он је дете водио до учитеља, тј. до школе и назад, и бринуо се да дете обавља задатке које му учитељ даје. Паидагогос је, на неки начин, био еквивалент данашње гувернанте, жене коју родитељи ангажују да им чува децу. Паидагогос је, најчешће, био врло строг и на сликама из тог времена се, углавном, приказује са прутом у руци.
У 24. стиху пише: „Тако нас је закон... водио до Христа да се оправдамо на основу вере.“ (ССП) Према томе, закон је имао потпуно другу сврху – сврху да буде човеков чувар до Христа и да га усмери ка Христу.
Коју поруку овај текст има за нас, или шта нам Божија реч поручује преко закона? Зашто је Бог, у Старом завету, толико инсистирао на закону и тражио од људи да га се држе? Зашто и данас постоје морална, духовна и друштвена правила којих сви људи, укључујући хришћане, треба да се држе? Да ли је то због спасења? Не. Вера и даље остаје једино Божије средство спасења. Чему онда закони и правила? За Бога, наше спасење није једино што је важно. Оно јесте најважније. Али, њему је важна целокупна брига коју он показује према нама. Да он не показује ту свеукупну бригу о човеку, већина људи би, или изгинула, или толико застранила духовно, морално и у сваком другом погледу, да би ретко ко више и могао чути Божији глас, препознати га и окренути Христу и прихватити спасење. Ретко ко (ако ико) би могао да поверује у Бога да га Бог сам, на разне начине, не чува и не води према себи. Према томе, главна лекција за нас из овог текста јесте да нас Бог и Божији закон и правила чувају и усмеравају према Христу и спасењу. Кад нас Бог не би ц̌увао, не само да нико не би био спасен, вец́ би човечанство, највероватније, до сада већ уништило само себе. Знајући то, Бог нас чува, и то с посебном сврхом – да нас усмери и доведе до Христа и до спасења.
Једна од највећих људских потреба јесте потреба за заштитом и сигурношћу. То јест, људи су у потреби да их неко чува. Они тога, углавном, нису свесни и јавно то не признају. Штавише, многи самоуверено, и пуни себе, говоре: Шта има мене ко да чува. Мене чува ових мојих десет прстију; све што имам ја сам стекао и постигао сам, итд. Међутим, понашање људи у пракси показује потпуно другу ситуацију. Људи просто чезну да их неко, или нешто, чува. Погледајте само аутомобиле: пуни су крстова, потковица и других симбола који их, наводно, штите и чувају. Често на ауто-путевима погледам камионе – већина у кабини носи огромни крст. Зашто? Управо због те огромне унутрашње потребе возача за сигурношћу и заштитом. Вероватно мисле: Што већи крст, то већа заштита. Најгоре је што већина тих људи не верује у Спаситеља, Христа, већ тим симболима приписују магичну моћ заштите. Та потреба за чувањем и заштитом постоји у људском бићу још од кад су људи су људи пали у грех, од Едена до данас. Чак нас и савремена психологија учи да је једна од главних људских психолошких потреба, потреба за сигурношцћу, значајношћу и заштитом. Зато је Бог од почетка људима слао законе и правила и тражио да их се држе – да би их чувао и сачувао за обећаног Спаситеља, Христа. 3
Задивљујуће је колико нас Бог чува, а да ми тога чак нисмо ни свесни. Недавно је приказан филм о чернобиљској нуклеарној катастрофи, па се и у нашим локалним медијима појавило неколико чланака подсећања на ту катастрофу. Блиц је, на пример, 2. јуна ове године, објавио чланак о тројици радника чернобиљске нуклеарке, који су добровољно сишли у подрумска постројења електране да отворе неке вентиле и испусте 20.000 тона радиоактивне воде, како би спречили експлозију преостала три нуклеарна реактора што би произвело такву експлозију да пола Европе данас више не би постојало, а друга половина би била потпуно затрована. Та тројица радника су усред катастрофе, када је радијација била таква да је људима отпадало месо од костију, ушли у та постројења и отворили вентиле. Тим њиховим потезом, Бог је практично спасио Европу и део Азије. Али, знате шта је у свему томе најзанимљивије. Иако је већина људи који су се ту нашли, погинула или одмах тада, или умрли пар година касније од последица радијације, ова тројица радника су, не само преживела, него су двојица од њих јос̌ увек живи и данас, 33 године касније, а један од њих је умро 2005., не од радијације, него од инфаркта!
Не бих да правим велику теологију од овог примера, али једно је сигурно – Бог страховито жели да човечанство сачува и има огромну моћ да то учини. Ко је твој чувар: крстић на твом ретровизору или око врата? Твојих десет прстију? Твоје сигурно радно место? Обећање доброг радног места у Немачкој?
Улога закона, браћо и сестре, била је да окрене људе к Богу и сачува их за Христа да би их Христос спасио. Бог и данас окрец́е и усмерава људе ка Христу и у њиховом срцу подстиц̌е веру да би се могли спасити. Зато, истражи Божија обећања, јер она указују на решење, на Христа, али истражи и Божије законе, јер они нас чувају за Христа, често пута чак и упркос људској логици и законима природе.