Докле човек може стићи без Бога?

Радознала независност човека
Докле човек може стићи без Бога?

Постање 3:1-7; Јован 15:5

17.02.2019.

Змија беше лукавија од свих звјеради што је створи Господ Бог. Она рече жени: „Зар вам је Бог рекао да не смете јести ни са једног дрвета у врту?“ (2) Жена одговори змији: „Плодове са стабала у врту смемо јести. (3) Само за плод стабла што је насред врта рекао је Бог: 'Да га нисте јели! И не дирајте у њега, да не умрете!'“ (4) Нато ће змија жени: „Не, нећете умрети! (5) Него, зна Бог: оног дана кад будете с њега јели, отвориће вам се очи, и ви ћете бити као богови који разлучују добро и зло.“ (6) Виде жена да је стабло добро за јело, за очи примамљиво, а за мудрост пожељно; убере плода његова и поједе. Даде и свом мужу, који бејаше с њом, па је и он јео. (7) Тада се обома отворе очи и упознају да су голи. Сплету смоковог лишћа и направе себи прегаче.
Јован 15:5
5 Ја сам чокот, ви сте лозе. Ко остаје у мени, и ја у њему, он роди много рода, јер без мене не можете чинити ништа.
Сећам се кад смо основали удружење Гедеонита, почетком 90-их година (као што знате, то удружење штампа и дели Нове завете или цела Света писма разним установама), организовали смо тада и велику поделу Нових завета на факултетима и по школама. Ученици и студенти су их примали, углавном, са радозналошћу, а многи од њих су – кад су видели на корицама наслов „Нови завет“ – питали са још више радозналости: „А јел’ има и неки Стари завет?“ Наравно, то су деца из породица у којима се Свето писмо не чита, па они не знају ни за Нови, ни за Стари завет, али и ми који редовно читамо Свето писмо, ако анализирамо шта више читамо, из чега се више проповеда и о чему више слушамо, морамо признати да се више бавимо Новим заветом него Старим.
Данас почињемо низ проповеди о Старом завету. Многи од вас сте ме питали зашто не говорим, или када ће доћи на ред да говорим из Старог завета. Неки су ми чак и рекли о којим старозаветним књигама би волели да чују.
И ја сâм сматрам да смо (као црква) прилично занемарили Стари завет, и ево, спре-ман сам, као пастор, да преузмем ту кривицу и одговорност, па данас почињемо да исправљамо тај пропуст. Иако ме то не оправдава, поменућу два разлога зашто је проучавање Старог завета за мене тешко, али то су, такође, и разлози зашто је то тешко за већину хришћана. Први, они који су мало дубље проучавали библијску науку, знају да је Стари завет писан на јеврејском језику. Иако на мојим теолошким студијама ја јесам учио и грчки и јеврејски, курс јеврејског језика је био веома кратак и површан, тако да га никад нисам добро научио. Наравно, из теолошке литературе може да се надокнади недостатак познавања изворног језика, али уз много више труда. Касније ћу се још осврнути на важност изворног језика за проучавање Старог завета.
Други разлог, зашто је Стари завет тежак за тумачење, јесте тај што су се догађаји који су у њему описани одиграли толико давно (пре скоро 3.000 година и раније) и у тако страним, и нама непознатим културама и околностима, да је нама данас јако тешко (понекад и немогуће) да направимо паралелу између тих догађаја и ових данас.
Наравно, сви хришћани не морају да знају јеврејски језик, историју, културу и обичаје старог истока да би могли да буду добри хришћани. Али, они који цркву уче и проповедају ствари из Старог завета, морали би о томе знати много више. Јер, Стари завет је толико важан за хришћане, да без њега Божији план спасења и основни Божији поступци с људи-ма, у циљу нашег спасења, затим Христов долазак на земљу, његова смрт, васкрсење, црква, наш свакодневни живот… ништа од тога не може да нам буде јасно – без Старог завета.
У овом низу проучавања нећемо систематски проучавати једну старозаветну књигу, већ низ основих старозаветних тема и кључних текстова који представљају стубове старозаветне поруке. Наслов ове проповеди гласи: „Радознала независност човека“, а поднаслов, Докле човек може стићи без Бога? При крају проповеди прочитаћемо два текста, из Постања 3:1-7; и Еванђеља по Јовану 15:5 и дати кратак осврт на њих, а сада да вас питам: Шта је то Стари завет? И зашто се зове „стари“? Да ли је та подела на Стари и Нови завет божанска, библијска или људска? Шта мислите?
Стари и Нови завет су једна иста књига – Свето писмо. Нигде у Светом писму не постоји подела на Стари и Нови завет. Реч „завет“, чак и израз „нови завет“ постоје у Библији, али оне тамо стоје, не да би направиле поделу на Стари и Нови завет, већ због других разлога.
Поделу на Стари и Нови завет први у историји је, изгледа, направио епископ Мелито из Сарда, негде крајем 2. века. Ни он није, заправо, поделио Библију на Стари и Нови завет, већ је само групу библијских списа насталих пре Христа назвао „Стари завет“.
Касније, у 5. веку, Јероним је направио први превод Библије на латински језик, тзв. Вулгату, и у њему користио ту поделу на Стари и Нови завет. Пошто је Вулгата била званични превод Библије преко 1.000 година, од тада се та подела одомаћила и у преводима на све остале светске језике.
Наравно, има и историјског и духовног смисла посматрати Стари завет као једну целину и Нови завет као једну целину, али то нису издвојене и независне целине. Оне су толико повезане да једна без друге не могу. Јер, „Нови завет је у старом сакривен, а Стари у Новом откривен“. Нови завет, који говори о Христу и цркви, је само наставак Старог завета, или боље речено – испуњење Старога, у коме се Христос и црква најављују. Дакле, њих никако не смемо вештачки и насилно раздвајати.
Према томе, Стари завет није само једна стара, добра јеврејска књига, која је корисна и за хришћане. Он је равноправни део једног и истог Светог писма. Штавише, Стари завет је неупоредиво већи и обухвата више од ¾ Светог писма, тачније 77,2%1. Према томе, то није – како неки воле да кажу – прва половина Библије, већ првих ¾ Библије.
Сам Исус Христос – у разговору са Јеврејима – о Старом завету каже (у Јов. 5:39): „Помно проучавате Писма, јер мислите да у њима имате живот. И она сведоче за мене.“ Кад каже „писма“, Исус мисли на Стари завет. У прошлој проповеди – из Луке 24 – видели смо да је Исус оштро критиковао двојицу ученика на путу за Емаус (а посредно и све остале) који нису схватили да Стари завет говори о Њему. Зато им је редом тумачио шта је то у Старом завету што се односи на њега.
Стари завет нам помаже да разумемо јеврејско порекло и контекст спасоносног дела Исуса Христа, даје нам јасно разумевање спасења и природе цркве, затим схватање себе и цркве у условима садашњег, земаљског живота (тј. како требамо живети), у ком правцу се креће људска историја, итд.2 Исправно познавање Старог завета није једна од потреба хришћана и цркве, већ наша основна потреба. Практично, свака библијска истина, важна за наш хришћански живот, има свој корен у Старом завету.
Има неколико ствари без којих разумевање Старог завета није могуће, или је макар веома редуковано. Прва је старозаветна подела Старог завета, тј. како су Јевреји делили Стари завет; друга, које су потешкоће у разумевању Старог завета; и трећа, које је исправан, а које неисправан приступ Старом завету. И на крају ћемо видети шта је основна, Божија сврха са Старим заветом.
1. Старозаветна подела Старог завета
Подсетимо се шта пише у Луки 24:27, шта је Исус урадио кад је критиковао ону двојицу ученика на путу за Емаус. Тамо пише следеће: „И почевши од Мојсија и свих 1 Уп. Каисер 1998:3. 2 Њ. Каисер, Тхе Цхристианс анд тхе „Олд“ Тестамент. пророка, објасни им шта је о њему речено у целом Писму.“ У тој реченици Лука, у ствари, користи три израза онако како су Јевреји делили Стари завет, а то су изрази: Мојсије, Пророци и Списи. Овај трећи израз преводиоци преводе „у целом Светом писму“, међутим, његово значење је мало другачије, и значи – „у свим списима“; а израз „Списи“ се односи само на један део Старог завета.
Помињући „Мојсија“, „Пророке“ и „Писма“, он јесте истакао цело Свето писмо, али га је разделио онако како су га делили тадашњи Јевреји, укључујући и Исуса и ученике. Јер, за њих је израз „цело Свето писмо“ значио: Мојсије, Пророци и Списи. Јевреји су та три дела називали: (1) Тора, тј. Закон или Петокњижје, (2) Навијим – Пророци и (3) Хетувим – Списи: поезија. А заједничка реч за све три дела – која је била, заправо, скраћеница од ово троје, гласила је Танах.
2. Потешкоће у разумевању Старог завета
Прва потешкоћа је начин на који читамо Библију. Ми је читамо у маниру „тихог часа“, тј. сваки дан прочитамо само пар стихова (евентуално једно поглавље), и углавном, не читамо целе библијске књиге ођедном. Тако да, у нашим мислима, скоро никад не стекнемо увид у целину. Ако желимо да исправно схватимо Стари завет, онако како је била намера Светог Духа, морамо да читамо целине, а не поједине стихове изоловано. Такође је потребно да, што чешће можемо, прочитамо цело Свето писмо редом, да бисмо добили увид у целину Божије поруке.
Друга потешкоћа – као што смо већ напоменули – јесте језик Старог завета. У њему се доста говори у сликама, симболима, песнички, у визијама, итд. Многе јеврејске речи имају јако растегљиво значење, и ми често не знамо, како да те текстове схватимо. Како да схватимо, нпр. стих из Псалма: „Нека реке пљескају рукама! Нека с њима кликују планине!“ (Пс. 98:8); или стих из Песме над песмама, где песник каже својој драгој: „Нос ти је као кула ливанска која гледа према Дамаску“ (Песма 7:4 или 5)?
Тај проблем можемо решити ако свој духовни живот градимо пажљиво, постепено и систематски; читајући целине, а не само поједине стихове, са разумевањем и пажљивим повезивањем појединих делова и израза с другим текстовима, итд.
Многе ствари не можемо разумети и правилно повезати сами; требаће нам помоћ добрих коментара, пастора, добрих теолога. Добрих ствари има и на интернету, али за то морамо имати велико преџнање из области коју истражујемо, јер, на интернету има свашта, од крајњих глупости до исправног библијског тумачења, а нема критеријума, како знамо шта је исправно, а шта неисправно. Има бољих начина да се Божија реч боље разуме, од лаковерног гуглања.
Трећа потешкоћа су преводи. Стари завет је писан на јеврејском језику, чије многе речи, често не могу да се преведу дословно, или имају много више значења него сличне речи у нашем језику. Затим, неке старозаветне речи не могу да се преведу само са једном речју у нашем језику. Неке јеврејске речи су јако сликовите. Нпр. корен старозаветне речи „милост“ је исти као и речи „материца“, „стомак“ и „црева“. Понекад преводилац није потпуно сигуран коју нијансу значења где треба да истакне.
Добар пример је и реч коју преводиоци преводе као „жудња“, у Постању 3:16, где се Бог обраћа Еви и каже јој шта ће јој се дешавати изван раја, зато што није послушала Бога. То је стих каже: „Жудња ће те мужу терати, а он ће господарити над тобом.“ Неколико огромних глупости изречено је као, наводно, значење овог стиха; поменућу две најпознатије. Прва, да је овим стихом Бог подложио жену мушкарцу да над њом влада. Друга, да су, падом у грех, жене постале сексуално много више зависне од мушкараца, него обрнуто; јер их „жудња“, наводно „тера к мужу“. Међутим, реч која је преве-дена као „жудња“, на јеврејском, заправо, значи „заокрет“ и у овом контексту је једино исправан превод. Падом у грех Ева се „окренула“ од Бога Адаму (то исто важи и за Адама). И тај „заокрет“ од Бога ка грешном човеку промениће све. То, да ће муж господарити над женом, није нешто што Бог од њега тражи. То је оно што од Адама тражи грех, а Бог Еви само унапред открива шта ће јој се десити; у смислу: Окренула си се од мене к Адаму; е, па сад ћеш видети шта то значи.
Наш Ђуро Даничић је, изгледа, сматрао да библијске личности не би никад о Богу рекле нешто ружно, па је стих из Књиге о Јову 2:9 превео: „Благослови Бога, па умри“, међутим, у оригиналу пише: „Прокуни Бога (или чак: Опсуј Бога) па умри.“ Даничић није узео у обзир стварни библијски контекст, да Јовова жена није схватила суштину Јовове патње и да, за разлику од Јова, није веровала у Бога, па га стога проклиње (или псује).
Четврта потешкоћа с нашим разумевањем Старог завета је приступ Библији, тј. начин како тумачимо Библију. Где год је то могуће, Библију треба тумачити дословно. Али, „дословно“, у историјском и у културолошком смислу (не „буквално“). Исправно тумачење неке речи, реченице, израза или слике из Старог завета је оно како су они тамо и тада разумели ту реч, реченицу или израз…, а не како их схватамо ми овде и сада.
3. Приступ Старом завету (исправни и неисправни)
У периоду пре хришћанства, тумачења су била, углавном, алегоријска (алегорија је сликовити говор који има другачији смисао од онога који се види из самог текста; често укључује и преувеличавање). Тај метод тумачења се у неким круговима задржао током целе историје хришћанства. Међутим, алегорија је погрешан метод кад је у питању тумачење Библије.
Један од најсликовитијих примера погрешног, алегоријског тумачења јесте тумачење Извештаја о милосрдном Самарјанину, из Луке 10:30-37, од стране Св. Августина. Ево како је он протумачио тај извештај:
Човек који креће из Јерусалима у Јерихо – представља Адама који напушта Еденски врт и креће на пут смрти.
Разбојници – то су сотона и демони који су га наговорили да сагреши и довели до руба смрти
Свештеник и левит су представници СЗ који је недовољан да помогне грешнику да се спасе;
Самарјанин – је слика Господа који нас спасава; Магарац – то је Христово људско тело;
Гостионица (или кафана) – то је црква;
Гостионичар – то је апостол Павле;
а Два динара које Самарјанин даје гостионичару – један је слика садашњег, а други вечног живота.
Колико год звучало интересантно, овакво алегоријско тумачење нема везе са оним што је Христос овом причом хтео да каже и да нас научи. То је, тзв. продуховља-вање библијског текста. Уместо да тражимо право, изворно и историјски значење појединог текста, ми неке текстове тумачимо онако како то нама звучи духовно; онако како ми схватамо духовност.
Други начин тумачења је тзв. типоплошко тумачење. Оно следи новозаветно уверење да неки обреди, догађаји и личности из Старог завета указују на конкретну, али много већу и важнију стварност у Новом завету. То су нпр. извештаји о Ноји и потопу, шатору од састанка и обредима у њему, о жртвама, свештенству, изласку Израиља из Египта, преласку Црвеног мора, итд.
Тумачење Старог завета помоћу типологије је оправдано, али оно мора да се врши са опрезом. Није мудро правити неку своју, личну типологију. Треба се држати оне типологије Старог завета која је већ употребљена у Новом завету, од стране новозаветних писаца. Трећи и најчешћи начин тумачења Старог завета (и Библије уопште) је аналогија. Основна идеја на којој се заснива аналогија је следећа: пошто је Бог Творац свега, онда у свакој сфери његовог стварања и дела постоје сличности. Зато нам истине из једноставнијих и јаснијих области живота помажу да разумемо оне комплексније и узвишеније, тј. духовне области живота.
На пример, Исусова поређења (његове приче или параболе) спадају у аналогију. Исус користи примере из свакодневног живота и из природе да би објаснио неке узвишеније, духовне, божанске истине.
Међутим, и са аналогијом треба бити опрезан и чувати се наивних поређења ситуација. Јер, у хришћанству је произведено јако много погрешних учења и понашања помоћу погрешне аналогије. Сва несмотрена тумачења Божије речи, доносе само духовну штету и својим тумачима и њиховим слушаоцима, а никако не представљају исправно тумачење Божије речи.
4. Основна сврха Старог завета
Рекао сам да наслов ове проповеди гласи: „Радознала независност човека“, а поднаслов „Докле човек може стићи без Бога?“ Прочитаћемо два библијска текста, Постање 3:1-7; Јован 15:5.
Бог је створио човека радозналог, и то са сврхом – да би се човек стално питао: Шта је то што ја имам у Богу и са Богом? Која су то све богатства која Бог може да ми да? Радозналост је јако добра особина за однос човека и Бога. Међутим, овај извештај показује да је човек ту своју радозналост од почетка погрешно усмерио; усмерио ју је према својој независности од Бога. Главно питање Адаме и Еве било је: Хајде да видимо шта ми можемо без Бога; шта можемо да постанемо сами по себи, или уз помоћ некога ко није Бог?
Сад долазимо до оног главног одговора на питање: Шта је то Стари завет? То је огроман Божији труд да преусмери човекову радозналост на себе. Стари завет показује како Бог просто трчи за човеком и говори му: То куд сте ви кренули је потпуно погрешно и има трагичан исход. А ја сам хтео да вам покажем шта је то што имате у мени и што можете да постигнете са мном.
Све у Старом завету, од давања закона, преко Шатора од састанка и храма, богослужења у храму, старозаветних празника, до слања пророка, представља Божије покушаје да преусмери човекову радозналост на себе и да им покаже да они, заправо, беже од нечега, без чега не могу и без чега ће на крају завршити трагично, тј. од Бога.
Завршавамо новозаветним стихом из Еванђеља по Јовану 15:5 „Ја сам чокот, ви сте лозе. Ко остаје у мени, и ја у њему, он роди много рода, јер без мене не можете чинити ништа.“ Данас сви знају шта је то пуњач. Пуњач је нешто без чега се данас не може. Свако ко има макар мобилни телефон, има и пуњач; без пуњача, телефон се једноставно испразни, а тада је потпуно неупотребљив.
Савремена слика Старог завета могла би да буде следећа: Бог који трчи за чове-ком, у испруженој руци држи пуњач и виче: „Пуњач, пуњач. Заборавио си пуњач!“ Пошто је тај „Пуњач“, у ствари, сам Бог. Он, на карају, сам силази међу људе, у лику Исуса Христа, и каже нам: „Горе у Едену, ви сте нешто заборавили. То је пуњач. Хтели да будете независни, али ја сам вас створио тако да ви не можете без мене. Ја сам ваш „Пуњач“. Кроз цео Стари завет сам трчао за вама и говорио вам: ‛Пуњач, пуњач’, али ви ме нисте слушали. И ево, ја сам вам га сада донео. То сам ја. Ја сам ваш Пуњач. Прикључите се на мене.“
На шта си ти прикључен? Чиме се испуњаваш? На шта је усмерена твоја животна радозналост? На Немачку? На већу пензију? На неку запаљиву политичку или националну тему? На неки други облик независности од Бога? То ћете испразнити врло брзо.