Кафански Бог
Дела 2:42
30.06.2019.
(42) Они се посветише апостолском учењу, заједништву, ломљењу хлеба и молитвама. (43) Страх(опоштовање) обузе сваку душу, а апостоли су чинили многа чуда и знамења. Иако ће тема данашње проповеди бити молитва, ја ћу ипак почети са питањем: Шта је црква. Данашњи човек под речју „црква“ подразумева јако много ствари. Ево, нпр. шта ћемо прочитати кад ово питање – Шта је црква? – укуцамо у Гоогле. Међу првим дефиницијама наићи ћемо на дефиницију Википедије. Она гласи отприлике овако: Црква је „хришћанска заједница у целини, као и облик организације хришћанских верника…“; или: „засебна верска организација унутар одређене хришћанске деноминације…“; или: „грађевина за вршење верских обреда“…1 Ове дефиниције су донекле тачне, али само ако се под њима подразумева црква у пренесеном значењу, а не у свом изворном значењу. Постоји и сајт под називом „Гот Qуестионс“ („Имам питање“). На њему читамо следећу дефиницију: „Реч црква долази од грчке речи ‛Еццлесиа’ која се дефинише као ‛заједница,’ или ‛они који су позвани’. Корен речи ‛црква’ не означава грађевину већ људе.“ Ова дефиниција је теолошки и језички много тачнија, али и она је веома уопштена и јако теоријска. Она скоро уопште не укључује праксу и свакодневни живот цркве. Тј. не укључује онај део цркве који представља стварни однос с Богом. Ово је једна од наших, еванђеоских дефиниција цркве, а ми еванђеоски хришћани смо често импресионирани исправном теологијом, прецизним дефиницијама и претварањем личних односа с Богом у доктрине о Богу. Наравно, теолошке дефиниције библијских и духовних истина су нам јако потребне. Од њих зависи да ли верујемо и понашамо се погрешно или исправно. Међутим, оно у чему ми, еванђеоски хришћани, често трагично грешимо, то је кад сматрамо да је добра теологија и добро разумевање те добре теологије и њених доктрина довољно за однос с Богом и кад због тога занемарујемо блискост са Богом; кад однос са Богом замењујемо доктрином о Богу. Претварање односа с Богом у дефиниције и доктрине и задовољавање њима, уз истовремено занемаривање односа с Богом, је погубно за духовни живот. Ако хоћемо да стварно разумемо шта је то црква, у пракси, онда морамо да се окренемо самој цркви кад је она била тек рођена, након Христовог вазнесења и силаска Светог Духа. Наравно, нису све ствари које је прва црква практиковала предвиђене да их практикујемо и ми данас, јер прва црква је, ипак, била специфична по многим детаљима. Али, постоје елементи код прве цркве који представљају њен темељ и суштину на сваком месту и у сва времена. Те елементе видимо у Делима апостолским 2:42, тј. код самог рођења цркве, у оном тренутку кад Свети Дух силази на апостоле и прве хришћане и од њих чини – цркву. То су следећи елементи: 1. Апостолско учење (тј. проповедање и поучавање Божије речи) 2. Заједништво (пре свега практично) 3. Ломљење хлеба (тј. ВГ) 4. Молитва (а овде је посебно истакнута – заједничка молитва) Међутим, данас ипак нећемо говорити о цркви, па тако ни о ова њена четири основна елемента, већ само о молитви, посебно о заједничкој молитви; тј. само о овом четвртом елементу цркве. Али сам ипак започео са „црквом“, јер молитва чини један од њених основних ступова; нема цркве без молитве. На овој листи молитва је смештена на крају, па ми аутоматски закључујемо да је она последња по важности. Међутим, ова листа није формирана по приоритетима, већ су све четири ове ствари једнако важне. Заправо, могли бисмо рећи да молитва има чак и мали приоритет над остале три. Не приоритет по важности, него по учестаности, доступности, применљивости, практичности, па чак и по блискости с Богом и међусобној блискости. Ево зашто то мислим. Прочитаћемо још један стих из Дела апостолских који говори о молитви прве цркве. Након Христовог вазнесења, ученици и први хришћани се враћају у град, и ево шта о томе пише (Дела 1:13-14): (13) Кад су стигли (у град), попеше се у собу на спрату, у којој су боравили: Петар, Јован, Јаков, Андреја, Филип, Тома, Вартоломеј, Матеј, Јаков Алфејев и Симон Зилот и Јуда Јаковљев – (14) сви су се они једнодушно молили заједно са женама и Маријом, Исусовом мајком, и његовом браћом. Прва ствар коју су ученици (и остали први хришћани) учинили након што су остали сами, била је – заједничка молитва. Био је то период цркве кад црква још увек није знала ни шта је то црква, ни да су они, заправо, црква; нису знали никакву теологију. Иако су, наравно, познавали Христово учење, оно још увек није било систематизовано и изнесено у форми доктрина. Њихово заједништво још увек није постало практично, а ни Вечеру Господњу још нису узели. Уместо свега тога, они одлазе на уобичајено место за састанаке и прво што раде – спонтано се моле. Шта је то што молитву чини примарном активношћу цркве? То је оно што Јован каже о Богу у најпознатијем стиху у Библији, Јован 3:16, „Јер је Бог тако заволео свет да је дао свог Јединородног Сина да ниједан који у њега верује не погине него да има живот вечни.“ Има нешто у Божијој природи што се види већ из самог стварања човека – Бог је човека створио за себе, за однос и комуникацију са собом. Део божанске природе је – однос; он је Бог односа. Цела Библија је препуна односа Бога и човека. То не значи да је однос са човеком Богу ПОТРЕБАН, већ то више значи да он тај однос ЖЕЛИ. Управо зато Он ствара човека на своју слику. Део те Божије слике јесте човекова могућност да – као и Бог – ступа у односе. Чак и кад човек пада у грех и губи блискост с Богом, Бог поново смишља како да обнови однос са човеком; зато и шаље Христа. Не знамо тачно зашто, али Бог страховито потенцира однос с нама. И то није било какав однос; то је – љубавни однос. Он је нас толико волео да је дао свог Сина за нас. У тај контекст односâ спада молитва. Бог хоће комуникацију с нама; хоће наше друштво. Познати писац, Филип Јенси, пише: Молитва значи – „бити у друштву с Богом“.3 Ми се молимо Богу који нас воли, који тражи однос с нама и који хоће да комуницира с нама. Није наше да се бринемо око тога да ли нас Бог у молитви чује/слуша или не. Он нас свакако слуша и чује, јер Он је тај који од нас очекује да се молимо. Молитва није наша идеја, него његова. У својој речи, у Библији, на много места, Он нас позива да се молимо. Значи, нисмо ми измислили молитву, па се сада питамо да ли нас Бог чује или не. Молитва је његово средство комуникације. Зато нас он свакако чује чим отворимо уста и почнемо да се молимо, јер Он је тај који хоће да нас чује, хоће да му се молимо. Он хоће друштво с нама. Он жели друштво с људима још од кад их је створио. Он је хтео да се дружи већ са Адамом и Евом, али они су рекли: Не, ми нећемо да се дружимо с тобом; хоћемо да се дружимо са сотоном. Добро, рецимо да сам вас уверио да нас Бог слуша и чује кад се молимо, али зашто тражи да се молимо сви заједно, једни с другима, једни пред другима и једни за друге? Одговор је исти као и у претходном случају: Бог нас је створио за односе. Као што жели да има однос с нама лично и појединачно (и ми с њим), тако жели и да има однос са свима нама заједно и ми сви заједно с њим. Он воли наше друштво, друштво свих нас. Прочитајте целу Библију и увек је Он тај који тражи друштво људи, нису људи ти који траже друштво с њим. Све нам ово говори да је наш Бог помало „кафански Бог“, само што у његовој кафани нема ракије, кафанског дима, туче ни било каквог неморала. У „његовој кафани“ има много радости, спонтаног и опуштеног дружења његове деце и њега, и његове деце међусобно; има много смеха, искрености, међусобног уважавања и испомагања, и чињења другог већим од себе. У његовој кафани нема примитивизма и простаклука. Мелита и ја у нашој трпезарији имамо једну дрвену плочицу са афоризмом на енглеском (који смо пре пар година добили од Филис Мекфарланд, Брајанове супруге). Натпис гласи: „Лаугх офтен, лове муцх“ = Често се смејте и волите много! То је дух Божије кафане. Али, да не заборавим да кажем – та Божија кафана је, у ствари, црква. Ми смо од цркве направили предаваоницу, концерту дворану, позориште…, међутим, она је највише – Божија кафана (у претходном смислу). Зашто то говорим? Зато што молитва спада у спонтано дружење Бога и нас, и то дружење које ОН хоће и које ОН иницира. Заправо, Бог сматра за озбиљне хришћане само оне који су на овај начин, готово бисмо могли рећи – неозбиљни. Јер, кад имају рак, они се смеју и радују; кад иду на сахрану властитом оцу, мајци, деци и пријатељима, они тамо певају; прогоне их, а они не очајавају и не освећују се. За безбожне људе, такво понашање је неозбиљно и парадоксално. Управо у тај контекст спада и заједничка молитва. Заједничка молитва је јако парадоксална духовна активност (зато је неверници и не разумеју), јер ми се окупљамо да бисмо Богу рекли оно што он већ зна. Али, без обзира што он то већ зна, он хоће да то чује из наших уста. Заједничка молитва је наша потреба, потреба цркве као Христовог тела, не Божија потреба. Он хоће то спонтано молитвено дружење с нама да бисмо му могли рећи ствари као што су ове: Боже, боли ме овде ( ); или Боже, нашег брата боли нога; Боже, избацили су нас из закона; Боже, имам материјалних проблема; Боже, наша браћа и сестре студенти имају испите… молимо те, умешај се у све то, излечи, заштити, помози, охрабри, утеши, проведи нас кроз то, и тако даље. Он је с нама, на нашем заједничком молитвеном састанку, да би нам одговорио: Ево, децо моја, ту сам с вама; знам шта те боли, знам твоју дијагнозу; знам да су вам ускратили права, познати су ми ти који су то учинили; знам да имате испит, знам колико је то градиво тешко; знам да ти треба посао… Предајте то сада мени. Ја сад идем да видим шта могу да учиним за ове ваше потребе и ситуације; али пре него што кренем, да вам, кажем – ја могу све; верујете ли то; волите ли ме искрено; волите ли да се дружите са мном? Сâмо Божије присуство на нашем молитвеном састанку, наше упознавање Њега с нашим потребама и проблемима – без обзира што их он већ зна – јесте први део решења наше потребе и нашег проблема. Други део је његова интервенција по питању тих потреба и проблема. Он очекује да ми тај други део препустимо потпуно њему, у вери и очекивању. Неке заједничке молитве имају још један важан елемент, а то је – елемент јавности. Таква је молитва у оквиру богослужења. Заправо, цело богослужење има елемент јавности, али сад посебно говоримо о молитви. Прва црква је била веома свесна тог елемента јавности. Апостол Павле – у мало другачијем, али сличном контексту – каже цркви у Коринту (1. Кор. 14:23): Ако се, дакле, сва Црква окупи заједно и сви говоре чудним језицима, па уђу неупућени или неверници, зар неће рећи да булазните? Богослужење је јавни скуп. На њему присуствују и људи који нису чланови цркве, чак и људи који не знају шта је црква, па чак и људи који нису пријатељски расположени према цркви. Али, долазе и људи са веома позитивним намерама, који искрено желе да упознају Бога, или макар који желе да упознају нас. Долазе и људи из јавне сфере. Зато богослужење треба да буде „разумљиво“ и таквима. Због тога и заједничка јавна молитва мора да буде различита од заједничке молитве у којој суделују само чланови цркве. Поменућу 6 важна елемента заједничке јавне молитве: 1. Јасна 2. Кратка 3. Представничка 4. Не држање лекције (ни Богу ни људима) 5. Не употреба тзв. „светог“ библијског језика 6. Неоптерећена политиком и личним ставовима Шта значе ових 6 елемената? Прво, као што је рекао и ап. Павле, јавна молитва мора бити – јасна. Не сме бити таква да неупућени мисле да булазнимо. То се не односи само на феномен „чудних језика“, већ на изношење било чега „чудног“ за људе. На пример, није добро у јавној молитви цитирати библијске стихове који захтевају тумачење; рецимо: „Ти си, Господе рекао, ако попијемо и нешто отровно, неће нам бити ништа.“ Друго, јавна молитва мора буде кратка, тј. мора да поштује јавност целог богослужења које се састоји од много делова и детаља. Зато не би требала да буде дужа од 3-4 реченице. (У овој цркви, то зна да буде приличан проблем). Треће, шта значи да јавна молитва мора да буде представничка? Значи да онај ко се моли, он/она то чини у име свих нас. Зато у молитви треба да користи множину: Господе, молимо те, или: ми те молимо, или: ми ти захваљујемо за то и то. Четврто, свака молитва је обраћање Богу. Међутим, неки хришћани имају страховито погрешно разумевање молитве и у молитви се обраћају људима. Или, чак ако се обраћају Богу, они њему држе лекцију. На пример: Боже, ми морамо веровати у тебе; ми се морамо понашати тако да људи знају да смо твоја деца. Или, у молитви држе лекцију из теологије осталим учесницима богослужења. Нпр., Господе, ми морамо веровати да смо ми грешни и да се спасавамо само вером, не својим делима, јер Бог нам прашта само кад се покајемо, итд. Иако је теологија ове молитве одлична, садржај ове молитве је очајан. То, у ствари, и није молитва, то јавно само-преслишавање једног духовно неутврђеног Божијег детета. Пето. Шта значи: Не користити „свети“ библијски језик. Једна сестра је довела у цркву своју колегиницу којој је сведочила и била срећна што је ова коначно пристала да дође у цркву. А онда се, из свог наивног и немудрог одушевљења, у њеном присуству (што је увек погрешно) молила „светим“, библијским језиком: „Боже, молим те за ову овцу поред мене.“ За дивно чудо, ова се жена никад више није појавила у цркви. Па зашто, кад у Библији јасно пише да је Христос наш пастир, а да смо ми његове овце? Коментар није потребан. Шесто, јавна молитва не сме бити оптерећена политиком и личним ставовима. Зашто? Ми се не молимо Богу да бисмо га на нешто наговорили, да бисмо га задобили за „своју ствар“, своју странку, своје мишљење и сл. Ми се молимо да бисмо Богу дали шансу да Он преко нас изврши своју вољу. Ми не знамо да ли је он за владајућу партију или за опозицију, или није ни за кога од њих, или жели да свима њима нешто каже (ово последње је најчешће случај). Или, Господе, ја не верујем да су људи били на месецу, то су све лажи. Нема везе што ти у то не верујеш, али немој јавно компромитовати Бога, његову моћ или његову децу. Да закључимо тако што ћемо увидети да Бог јако жели да се с нама дружи, да буде у нашем заједништву, а то он најлакше остварује кроз молитву, а са црквом то заједништво остварује кроз заједничку молитву. Заправо, молитва је једини прави знак искрене и исправне вере. Искрена, спонтана и редовна заједничка молитва цркве је већи знак исправности вере, него исправна теологија. Јер, хришћанин или црква који нису одушевљени молитвом и одани молитвеном животу, сигурно нису одушевљени ни Богом. Како неко може да буде одушевљен неком особом, а неће с њоме да се дружи? То је парадокс. Хришћанин који истиче како је његова/њена теологија исправна, али молитвом није одушевљен, он или она, нити познаје добро Бога, нити теологију, нити молитву. Познати руски мисионар и оснивач организације Славиц Госпел Ассоциатион, Петер Дејнека, је написао књигу Много молитве, много силе. То је једино исправна теологија о молитви. Верујем да ће посећеност наших заједничких молитвених часова убудуће показати како ми разумемо Бога, колико га волимо, колико му верујемо и каква нам је теологија. Амин