Кад се темељи љуљају, шта да ради праведник?

Кад се темељи љуљају, шта да ради праведник?

Псалам 11

”Кућно богослужење” 15.03.2020.

Господу се утичем! Зашто дакле говорите души мојој: „Одлети у гору као птица! (2) Гле, безбожници већ лук напеше, за тетиву стрелу запеше да из потаје устреле праведника. (3) Кад су темељи узљуљани, шта да учини праведник?“ (4) Господ је у свом светом Храму, на небеском седи престољу. Очи његове мотре, веђама прониче синове људске. (5) Господ прониче праведне и неправедне, из дна душе мрзи силника. (6) На грешнике излиће жеравицу и сумпор, ветар огњени биће део њихове судбине. (7) Праведан је Господ и праведност љуби, честити ће гледати лице његово. (Превод: КС)

Пре него што кренем озбиљно да покушам да будем духовит. Прошле недеље сам чуо виц, да вирус корона неће бити дуготрајан, јер је „Made in China“. Неки дан сам чуо још један, који гласи да је вирус корона довео до радикалног обрта у свету дизајна, јер до сада је изворни дизајн увек потицао из Италије, а онда су га Кинези копирали. Са короном је обрнуто: оригинал потиче из Кине, а Италијани су га копирали.
Ми живимо у времену када су основе живота и темељи људске цивилизације пољуљани. Нормално је постало ненормално, а ненормално нормално, а понекад је, нажалост, чак тако да није ни потпуно јасно шта је нормално, а шта ненормално. Можда ова последња ситуација са вирусом корона спада више у ову последњу категорију. У сваком случају, проглашење пандемије овог вируса у свету и цео низ потпуно контрадикторних и схватања и ставова о томе, такође, потврђују да су се темељи покренули и почели да се руше.
Има много других, као што су економска несигурност, морални пад (и то разне његове варијанте), од насиља над децом и женама, преко легализације абортуса, хомосексуализма итд., до огромног проблема миграција и опште несигурности. Али, данас посебно мислимо на пандемију овог вируса и љуљање темеља људског здравља.
Мени су у овој ситуацији најинтересантније реакције хришћана, које се крећу од негирања до претеривања (уз примедбу да и једни и други оптужују ону другу страну да претерује). Ових дана читам и слушам цео спектар коментара и тумачења ове пандемије. Неки еванђеоски фундаменталисти – који се највише одушевљавају есхатологијом (последњим догађајима) – већ су ову пандемију прогласили за „четвртог јахача“ из Откривења 6. главе, који је добио власт да убија „мачем, глађу, кугом и земаљским зверима“.
На супротној страни, налазе се они чије тврдње се крећу у распону: од оних да је вирус корона, практично безопасан и да је све то у медијима само политичко препуцавање, до оних који воле теорије завере, који тврде да се то препуцавају Американци и Кинези. Најпре сам чуо да су га направили Американци и подметнули Кинезима, због политичке и економске борбе с том велесилом, а дан касније сам чуо обрнуту причу, да су Кинези произвели вирус да би срушили вредност америчким глобалним компанијама које се налазе на тлу Кине, да би их онда јефтино купили. Посебно ми је занимљиво што те оцене дају људи који немају појма ни о вирусима (ни уопште о медицини), ни о глобалној економији, ни о многим другим факторима који су у сличним ситуацијама важни. Понекад ми се чини као да ти људи у свом стану – поред веш-машине, миксера, филтера за кафу и других уређаја – имају и неку приручну лабораторију за испитивање вируса и чим се неки појави, они одмах знају све о њему; да ли је опасан или није и шта треба да се ради. Чињеница да је цела једна област у Кини од неколико десетина милиона људи била у карантину, или да је цела један држава у карантину због тог вируса, њима не значи готово ништа.
Ако сада наставио да говорим о тим лаичким и лаконским ставовима и мишљењима, ја бих, вероватно, и сам запао у један од тих табора и изигравао бих нечијег ђавољег адвоката, а то ми уопште није циљ. Ја, заправо, желим да са вама поделим пар мисли шта Свето писмо (Божија реч) предлаже кад су времена и информације нејасни и смутни и кад смо у ситуацији да не знамо или нисмо сигурни у праву истину.
Због тога је мени јако драго да је проширено вођство наше цркве било готово апсолутно јединствено по питању понашања током ове пандемије, јер од тридесетак људи који су били укључени у дискусију, сви који су ми послали одговор (њих 22), били су за то да наша црква реши питање ове пандемије на овај начин – путем „кућних богослужења“ – осим једне особе која ми је телефоном навела један разлог због кога мисли да то можда није најбоље решење.
Такође ми је драго да су ме још двоје људи, из још две еванђеоске цркве, контактирали и питали како смо ми решили то питање; не зато што им ја могу дати неки одговор, него зато што ми то говори да су еванђеоски верници (макар већина) свесни озбиљности ситуације, и да траже и настоје да изнађу најбољи начин на који би било добро да се укључе у решавање акутних проблема друштва у коме живе и да делују и превентивно и про-активно, упућујући људе на Богу, на извор и гаранцију сваке помоћи и наде.
У духовном смислу, живот на овој земљи је живот у духовном рату. Из Библије знамо да је до тог рата дошло тако што је човек, још на почетку историје, одбацио Бога и тада је све кренуло наопако. Оставили смо Бога који нас је створио да бисмо били савезници и пријатељи с њим и окренули се сотони, који нам се представио као савезник, али нас је прешао, јер он никад није ни хтео да буде наш савезник, већ је само хтео да уништи наш савез с Богом. И у томе је успео – нашом грешком. Ипак, иако смо ми окренули леђа Богу и савезу с њим (за који смо створени), Бог је кроз целу историју настојао да савез с нама поново успостави. Врхунац тог његовог настојања да уђе с нама у савез, јесте – слање свог Сина, Исуса Христа, јер једино је он имао ту моћ да нас обнови и врати у савез с Богом, и то тражећи од нас апсолутни минимум – веру. Чак је и тај минимум спреман сам да дâ свакоме ко је спреман да га прими.
Нажалост, човек до дана данашњега одбија савез с Богом. Појава сваког зла у свету доказује управо то – да човек неће савез с Богом.
И ситуација са овим вирусом је последица тог одбијања, тј. неког зла. Тиме не желим рећи да је свако ко се инфицира вирусом нека посебно зла и грешна особа. Не. Јер, када би ишло по нашим заслугама, сви бисмо требали бити инфицирани. Без обзира што не знамо како се тај вирус појавио и проширио (неко можда и зна), у позадини тога сигурно лежи неко зло: неко кршење неког од Божијих природних, биолошких закона и принципа. Без обзира да ли је створен намерно или ненамерно, негде иза стоји неко – рушење неких Божијих темеља, као што пише у Псалму 11:3. А ко год се упусти у рушење Божијих темеља, намерно или ненамерно, он или она (а често пута и не само они, већ и цело друштво) мора да трпи последице тога рушења.
У таквим ситуацијама главно питање је оно што се, такође, поставља у овом псалму: Шта у таквим ситуацијама да ради праведник? Али, одмах после тог питања, Давид даје и одговор на њега; а сви они који добро познају Давидов живот, знају да тај одговор потиче из Давидовог огромног искуства са Богом. Мислим да се овај псалам састоји из два кључна дела. Први говори о проблему, а други о решењу. У чему је проблем и шта је решење?

1. У ЧЕМУ ЈЕ ПРОБЛЕМ? (2-3)

Давид овде говори из личног искуства, међутим, проблеми о којима говори нису увек и искључиво личне природе, већ су универзални. Давид је имао буран живот, бројне непријатеље, био је у готово безизлазним животним ситуацијама, из којих га је Бог на предиван и чудесан начин избављао. Суштину тих проблема он је сажето исказао у 2. стиху – безбожници су напели лук из потаје да устреле праведника.
Без улажења у примере ове ситуације у Давидовом личном животу, ми ову његову констатацију можемо прилично јасно препознати и у овој ситуацији са вирусом корона (и у бројним другим савременим питањима). Вирус се појавио и хара по свету. Наравно, он не погађа само праведнике, него и безбожнике. Цело човечанство је под претњом у оваквим ситуацијама. Појавио се, такође, из потаје. Нико не зна (или неће да каже) како се појавио. Али, то питање, ипак, виси негде у ваздуху. Нас хришћане оно не занима из неког стручног, медицинског и научног разлога. Занима нас, пре свега, из моралних, духовних и практичних разлога.
Наука је данас отишла далеко у проучавању вируса, али они још увек, и за научнике, изгледа, представљају енигму. Сасвим је могуће да је до пандемије дошло због неког пропуста од стране стручних људи, или да је дошло чак намерно – мада то, макар ми лаици, не можемо да утврдимо.
Ипак, ово, можемо да тврдимо ако ствари посматрамо са духовне тачке гледишта – јер знамо да је Бог све створио добро – кад год је нешто кренуло наопако, увек се радило о људско фактору, било о незнању, било о злој намери.
Зато јесте чудно кад од лаика слушамо објашњења, у смислу – ма није то ништа. А још је горе кад то чујемо од хришћана-лаика. Јер, прво хришћани би на првом месту требало да буду искрени. А ако је неко искрен, онда прво што мора да увиди и призна, јесте да о овом вирусу (као и многим другим медицинским питањима) не зна ништа. А онај ко о нечему ништа не зна, не сме да се понаша као да зна. Свако има право да себе излажи опасности (иако је и то штета), али нико нема права да друге излаже опасностима.
У ратовима је често било случајева кад је једна војска уочавала покрете и прегруписавање непријатеља, али се знало десити да су генерали то игнорисали и лаконски изјављивали: „Ма не могу они нама ништа!“ А онда, у следећем тренутку, били су нападнути и поражени. Зашто? Само зато што су занемарили основну војну стратегију – крајњи опрез и не потцењивање противника, посебно кога не познају.
Хришћани не би смели да буду људи који свом окружењу пружају лажну наду, лажна охрабрења и неистините информације. Ја више волим да испаднем наиван и незналица, а да због мене нико не буде инфициран или, не дај Боже, да умре, него да некоме дајем лажну наду и погрешне информације, па да после сносим одговорност за нечију болест. Темељи људског здравља овом пандемијом су пољуљани. Шта да ради праведник у овој ситуацији? Израз „праведник“ овде стоји за „хришћанина“, за оне које је Бог оправдао по Исусу Христу. Према томе, и ово питање можемо схватити прилично јасно; оно може да се изрази овако: Шта да радимо ми хришћани у ситуацији пандемије? Мислим да, у најмању руку, не бисмо требали да ширимо погрешне информације. А у најбољем случају требали бисмо да људима уливамо наду. Али, у чему је та нада? Одговор се налази у другом делу текста који смо, такође, насловили питањем.

2. ШТА ЈЕ РЕШЕЊЕ? (4-7)

Можда је још тачније питање – ко је решење. Јер, Давид овде врло јасно говори о Богу као решењу. Он о Богу каже три ствари: где је он, шта ради и какав је. 1. Где је Бог кад се љуљају темељи? Он је тамо где и треба да буде; на месту коме се темељи не љуљају – у свом Храму, а тај Храм је на небу. Једна од главних ствари коју треба знати кад се љуљају темељи јесте – за шта се треба држати. А држати се треба за оно што је чврсто и стабилно.
Храм је овде симбол за све божанске вредности које би данас требало да потичу из цркве. Доказ за то је и овај додатак у другом делу 4. стиха где пише где се тај Храм налази, тј. да се налази – на небу.
Главни узрок свих људских проблема јесте што су раскинули однос са небом, то јест, са Богом. Човек се више не окреће небу и храму, тј. Богу и цркви, већ свом личном знању, својим личним успесима и постигнућима, углавном ономе што доноси приход…, а онда кад се пољуљају темељи, он не зна за шта може и треба да се ухвати. Људи, углавном, више не траже Бога на небу, нити његову земаљску стварност, цркву. Чак се и црква све чешће понаша тако да је нико на земљи ни не примећује или, ако је примећује, онда је не повезује са Богом. Црква се данас, у нашем окружењу, више повезује са нацијом, са добротворним радом, са традицијом, али све мање она људима нуди стварно и оствариво решење. Црква која би требало да буде једини прави путоказ до Бога, данас је све више организација која држи Бога невидљивим људима.
Појава пандемије овог слабо познатог вируса је пољуљала темеље људског здравља. Сад остаје питање – шта ће учинити праведник, тј. шта ће учинити црква и хришћани. Хоће ли својим понашањем и изјавама указати људима на Бога или ће поново пропустити да то учине? Можда овај вирус може некоме да пружи шансу за спасење. Питање је само – да ли ће праведник то да препозна и да се понаша као праведник. Да ли ће се праведник у овој ситуацији понашати тако да неправедник схвати да – иако се темељи љуљају – да постоји нешто врло чврсто и поуздано, и да је то Бог.
2. Друго питање је шта ради Бог у ситуацији кад се љуљају темељи? Одговор који видимо у овом псалму јесте – да Бог посматра. У ситуацијама кад неко трпи неку невољу, његово или њено главно, неизговорено питање је: да ли неко мари за то како је мени; да ли је некоме стало. У 4. и 5. стиху псалмиста снажно истиче да је Бог тај коме је стало шта се с нама дешава и да он то будно прати. Као што сам рекао раније, Давид ово говори из искуства. Он се лично уверио да је Богу стало. Зато он говори врло сликовито, да његове очи мотре… и на праведне и на неправедне.
И док се многи људи питају, да ли је овај вирус неко намерно „пустио“ међу људе, то питање је потпуно беспредметно у светлу нашег односа са Богом. Јер, то је Божији посао да „мотри“ и на праведне и на неправедне. Можемо бити апсолутно сигурни да Бог са разлогом мотри на једне и на друге и да ће свакоме платити према ономе шта чини. Има ли у некоме кривице за ову пандемију, без бриге, Бог то види. Зашто је неко инфициран вирусом? Без бриге: онај ко је праведан пред Богом примиће оно најбоље од Бога у најбољем тренутку. Зашто? Зато што је и сама Божија природа – праведност. И то је предмет последње тачке која одговара на питање: 3. Какав је Бог? Он је на првом месту праведан, а и воли оне који су праведни. Мада нам крај овог текста – да „ће честити гледати његово лице“ – не делује претерано импресивно и упечатљиво, ипак, тај израз највише открива какав ће бити однос између људи и Бога у вечности. Гледање Божијег лица је израз који означава највећу могућу блискост.
У Старом завету, Мојсије је морао да покрије лице да би могао да комуницира с Богом. Он који је један од људи који су били најблискији са Богом, морао је да покрива лице пред Богом. Али, овај псалам завршава пророштвом да ће честити „гледати“ његово лице. Ми још увек немамо ни представу шта то све значи – гледати Божије лице, јер немамо то искуство. Међутим, то је нешто чему нема ничег сличног у нашој данашњој стварности. Можда ће неки хришћани у овој пандемији и настрадати, али то ће само убрзати да дође до оне крајње интимности са Богом, а то је стање о коме једино могу да говоре они који су то већ искусили…, а таквих нема са ове стране вечности.
Ипак, сама терминологија овог псалма – да своју децу, хришћане назива према себи, према својој основној особини, „праведници“, говори нам да Божијој деци апсолутно ништа не може да науди; чак ни корона. Напротив, ако се темељи затресу тако јако да ће неко од њих морати отићи Господу, то ће за њих бити највећа победа, јер ће им то омогућити да целу вечност – гледају Божије лице, тј. да имају најдубљу заједницу са вечним Богом. Једном је један верник хтео да охрабри браћу и сестре, па је направио лапсус: „Браћо и сестре, ако нам се деси оно најгоре – бићемо са Господом!“ Међутим, бити са Господом је нешто најбоље, а не најгоре. Јер, Божијем детету не може да се деси ништа боље у животу него да буде са Господом и да гледа његово лице.
Стога, данас кад се тресу темељу људског здравља, оно најбоље што може да се деси праведнику јесте да добије прилику – пре него је, можда, и мислио – да гледа лице свога Господа.
Можда та корона и није тако лоша, иако је „Made in China“.