Библијски час
Лука 6:12-49
18.03.2020.
Већ смо више пута констатовали да на библијским часовима, углавном, проучавамо веће целине, а не толико не „од стиха до стиха“. То је важно да бисмо добили целовиту слику о целом Еванђељу. Због тога се понекад деси да је целина коју проучавамо пребогата детаљима и духовним истинама на којима не можемо превише да се задржавамо, ако желимо да добијемо ту целовиту слику.
Овакав приступ је важан, јер било би тешко проучавати појединачне детаље и стихове, нарочито овог Еванђеља (које је иначе веома дугачко; најдуже Еванђеље), а не добити најпре слику целине у коју се ти детаљи уклапају.
Данашњи одељак (6:12-49) је једна од таквих богатих целина Еванђеља по Луки. Он се састоји од две под-целине, од којих је прва релативно кратка (ради се о избору 12 апостола), а друга је много богатија и пуна важних детаља (она говори о Исусовом учењу).
Подела текста (целине 6:12-49) на гл. делове:
12-16 Избор апостола
17-49 Исусово учење:
• Говор на Гори: „благо вама“ и „тешко вама“ (17-26)
• О љубави према непријатељу (27-38)
• О судовима и предрасудама (39-45)
• О недовољности речи и потреби за делима (46-49)
1. ИЗБОР АПОСТОЛА (6:12-16)
У Исусово време школски систем је био организован другачије него данас. Настава није била организована око школских предмета, већ око добрих учитеља. Зато је главно питање образовања било: Које твој учитељ или Кога ти следиш, у циљу образовања и стицања знања?
Две ствари су врло брзо Исуса истакле као великог учитеља кога су многи желели да следе и да буду његови ученици: јасно и моћно учење и сила која је из њега излазила и показивала се путем бројних исцељења и истеривања злих духова. Због тога је Исуса убрзо почело да следи огромно мноштво. Већина је хтела да им он буде учитељ, али неки међу њима су били и његови противници.
Његово учитељство није имало само просветитељску или просветну сврху. Он није био само неки „народни учитељ“ (нека врста јеврејског Васе Пелагића). Његово учење имало је јасну вечну сврху која се тицала односа човека и Бога, (и у том светлу) и међуљудских односа. Зато је његово учење имало врло јасан континуитет са Старим заветом у коме је Бог то учење већ предсказао и започео преко свог изабраног народа и преко њихових пророка и учитеља. Исус није дошао да започне неко ново учење, већ да настави и спроведе у дело стари и изворни Божији план спасења људи.
Због тога он, из те огромне масе својих следбеника и ученика, у овом тренутку бира посебну групу, њих 12 које назива апостолима или посланицима. Сви остали су ученици, али ових 12 су ученици са посебним задатком с којим их он шаље у свет (и на неки начин у историју, јер на њиховом учењу биће саграђена цела будућа црква). Тај задатак је да, након његовог одласка, они наставе да носе и шире ту исту поруку, али и да обуче друге да је преносе и шире даље.
Зато, избор од 12 апостола указује на везу будуће цркве са Старим заветом и са Израелом који има 12 племена (види и Лк. 22:29-30-30).
Можда се питамо: А зашто је изабрао и Јуду, јер Исус је сигурно знао да ће Јуда бити издајник? Међутим, Исус свима даје шансу. Овим избором Јуда је добио шансу да постане прави Исусов ученик, а не издајник. Јуда је могао ту шансу да искористи или злоупотреби. Нажалост, он се одлучио да је злоупотреби.
Због свега овога, Исусов задатак код избора апостола није био нимало лак. Он је имао вечну перспективу, кључни значај за касније формирање цркве; карактерне особине и способности тих људи нису биле без значаја, итд. Зато је овај тренутак за Исуса представљао велики изазов. Стога није чудно да је он – који је иначе Бог, али и човек – хтео да ноћ пре тога одлучујућег избора апостола проведе са Богом, са својим небеским оцем, у молитви, у разговору и саветовању с Богом у божанском промишљању наставка Божијег плана спасења.
У извесном смислу, избор апостола је једина Исусова радња која има и неки организациони призвук. Он никад није правио „организацију“, али избор Дванаесторице јесте и нуклеус прављења једне будуће „организације“, цркве (која је пре свега организам, тело Христово, али која има и многе елементе организације).
У овом одељку, кључна порука за нас је да молитва мора да претходи сваком нашем избору и одлуци: најпре молитва, па онда избор/одлука (види примере у: Дела 6:6; 13:2-3;14:23; 1. Тим. 4:14; 2. Тим. 1:6).
2. ИСУСОВО УЧЕЊЕ (6:17-49)
Ова друга, већа целина, укључује Исусово учење. Сад кад је одабрао своје ученике, следећи важан корак јесте да их обучи за службу коју им је наменио. Оно што следи, на неки начин представља четири основне лекције које он жели да његови ученици најпре науче. Те лекције он износи у четири наредне под-целине:
17-49 Исусово учење:
• Говор на Гори: „Благо вама“ и „Тешко вама“ (17-26)
• О љубави према непријатељу (27-38)
• О послушности (39-45)
• Дела, а не само речи (46-49)
Мада су речи свих ових Исусовог лекција упућене свим његовим слушаоцима (и читаоцима), могуће је да нагласцима на почетку прве и друге лекције он жели да истакне која од тих лекција се више односи на Дванаесторицу, а која на све слушаоце. Тако, нпр. Беседу на гори (прву лекцију) он почиње тако што се обраћа посебно „својим ученицима“, тј. Дванаесторици (20. ст.), а следећу лекцију – о љубави према непријатељима – започиње са нагласком да је она упућена свима (27. ст. „а вама који ме слушате“).
1. Беседа на гори (17-26)
Прва од ових лекција се обично зове Проповед или Беседа на гори (17-26; тако се зове због места на коме је одржана; у Еванђељу по Матеју она је много дужа). Међутим, суштина Беседе на гори није у томе где је одржана, већ шта Исус њоме поручује; а њена кључна порука јесте да је његов или Божији систем вредности (систем вредности Царства Божијега) потпуно супротан људском систему вредности. То је оно што Џон Стот назива – хришћанска контра-култура.
Беседа на гори се састоји од четири блаженства („благо вама“) и четири упозорења („тешко вама“). „…Ова блаженства окрећу наглавачке вредности овога света. Она уздижу оно што свет презире, а одбацују оно чему се свет диви.“
Што се тиче упозорења, њих је такође четири: против богатства, против ослањања на материјално изобиље (посебно гомилања хране), против злонамерног смеха и против жеље за славом и уздизањем изнад осталих. Ова упозорења нису изрицања проклетства на људе који теже за овим стварима и сматрају их за вредности, већ нека врста сажаљења над тим људима. Као да Исус каже: Они који се уздају у то, потпуно су промашили. На овом библијском часу немамо времена да се дубље упуштамо у свако од ових упозорења (а и то би било корисно, јер су доста садржајна). Међутим, треба имати на уму да Исус не забрањује ове ствари зато што су оне лоше саме по себи. На пример, смех није лош сам по себи, чак је и здрав. Међутим, реч која је употребљена значи злуради смех, или подсмех. Слично је и са осталим упозорењима.
Суштина ових упозорења је у томе да су ове ствари опасне онда кад људе воде у „независност од Бога, противљење њему и до става самодовољности који је кобан за духовни раст“.
2. О љубави према непријатељу (27-38)
Друга лекција је о љубави према непријатељу. Ово је било апсолутна новина. Да треба волети ближње, пријатеље и све оне који нас воле, то није било спорно. То су људи Исусовог времена знали, али да треба волети и своје непријатеље, оне који њима мисле и чине зло (нпр. Римљане, незнабошце…), то је била огромна, недостижна и непожељна новина. Па како да се ослободимо Римљана ако их волимо!
Важност љубави према непријатељима Исус је изразио и избором речи за љубав коју је користио. Од 4 грчке речи за љубав, Исус није употребио ни реч сторге, за родбинску љубав, ни филео, за пријатељску љубав, ни ерос, за брачну и романтичну љубав, већ агапе за љубав која укључује и непријатеље.
Централна мисао ове лекције је у 31. стиху, „Како желите да људи чине вама, тако треба ви да чините њима“. Занимљиво је да је и у предхришћанском периоду било изрека сличних овој. Нпр. јеврејски учитељ Хилел, 100 година пре Христа, рекао је нешто слично: „Оно што је теби мрско, не чини ни свом ближњем…“ И други су оставили сличне изреке. Међутим, за разлику од ове Исусове изреке, све раније сличне изреке биле су формулисане негативно, у смислу – не чините, избегавајте, суздржавајте се, уклањајте се… Исусов налог је позитиван. Он каже: „тако треба ви да чините њима“. Немојте деловати само тако што нећете деловати, што ћете се суздржавати од деловања…, већ будите про-активни у чињењу љубави. Предузмите иницијативу у делима љубави. Покажите свету шта чини љубав…
3. О судовима и предрасудама (39-45)
У овој лекцији Исус учи Дванаесторицу ученика како да они уче друге ученике или нову генерацију ученика. Он то почиње једном негативном сликом која приказује како слепи човек води другог слепог човека. А исход такве ситуације познат је свима – и један и други ће пропасти. Другим речима, Исус им каже: Све ове моје лекције вама служе зато да ви можете бити оспособљени да водите друге. Али, ако се ви не оспособите за то, пропашћете и ви и они које будете водили.
Да би Христови ученици могли да оспособљавају друге да буду Христови ученици, није довољно само да их уче, већ треба, пре свега, да их воле и да немају према њима никаквих предрасуда. Јер, ако буду тражили разлог да их окриве и осуде, увек ће то наћи.
Зато је кључни стих овог одељак 41. који каже: „Зашто видиш трун у оку свога брата, а брвна у свом оку не видиш?“ Овде је веома снажно истакнута слика обостране несавршености, и учитеља и ученика. Исус нас учи да ми нисмо позвани да пронађемо „добре“ и „савршене“ да их усавршимо, већ грешне и несавршене, да их обучимо и оспособимо за задатак, тј. да им пружимо шансу. Можда је и овде користан пример Јуде: Исус је и њега укључио међу ученике (знајући добро да је овај далеко од савршенога) и пружио му шансу као и свима другима. Јуда је одговоран што ту шансу није прихватио. Ко је „Јуда“ то ће се показати на крају. Није на нама сада да откријемо – ко је „Јуда“. То чак и није наш посао, већ Божији.
4. О недовољности речи и потреби за делима (46-49)
Нови завет снажно истиче практичну страну вере – веру која производи дела; веру која за последицу има дела. Мада еванђеоски хришћани са пуним правом, на основу јасне Божије речи, снажно истичу да је само вера спасоносна, неки од њих често не виде да уз праву, спасоносну веру, увек иду и дела; и да тамо где дела нема, готово је сигурно да је ту и вера погрешна, тј. да није спасоносна. Јер, релевантна дела у вернику не производи сам верник, него Бог, а он то чини само у онима у којима се показује спасоносна вера. Према томе, тамо где се не показују дела, то је јасан знак да тамо нема ни вере, а ако је има, то онда није спасоносна вера; то је нека друга врста вере (нпр. сујеверје, вера у себе и своју теолошку исправност, или неки облик религиозности…).
Исус то снажно истиче у 46. стиху кад каже: „Зашто ме зовете Господе, Господе, а не вршите што кажем?“ Ако је призивање Господа аутентично и искрено, онда је оно што ми радимо (оно што „градимо“) стабилно и стоји на чврстим темељима. Код Бога, исправно учење УВЕК доводи до исправне праксе.
Једини прави разлог због кога Исус учи своје ученике јесте тај да они касније, кад буду научени, почну исправно да живе и да и друге уче исправном животу. Једини прави тест исправности вере јесте исправни хришћански живот (тест појава релевантних дела). Да би неко могао да учи друге Христовом путу, његова способност за то мора да буде доказана променом његовог властитог живота. Учење је исправно само ако мења живот. Ако не, онда је оно само пука теорија. Од својих следбеника Исус не очекује само веру, већ и нови, промењени живот.
Питања за размишљање и молитву:
1. Како и кад доносимо важне животне одлуке: пре или после молитве (или без молитве)?
2. Како се на тебе односе блаженства, а како упозорења из овог текста?
3. Како би дефинисао/ла себе: као онога који чини другима све оно што жели да други чине њему/њој, или као онога који не чини другоме оно што не би хтео да други чине њему/њој? Другим речима, шта тебе боље дефинише, чињење или не чињење?
4. Размисли има ли код тебе каквих предрасуда о твојој браћи и сестрама?
5. Какав је однос речи и дела у твом хришћанском животу? Шта је то по чему те препознају други, по речима или по делима?