Суочавање са Корона вирусом
22.03.2020.
У среду, 11. марта, Светска здравствена организација прогласила је пандемију Корона вируса. Корона вирус, који је само пре три месеца био непознат већини људи, великом брзином се раширио на више од 200.000 људи, од Азије, Средњег Истока, Европе и САД. У последње две седмице број заражених ван Кине повећао се тринаест пута, а број заражених земаља се утростручио. Генерални секретар СЗО-а изјавио је да у данима и седмицама које долазе, очекује се да се број заражених повећава. Као последица свега тога, први пут у мом животу отказана је већина догађаја и активности широм света, што би требало да умањи брзину ширења вируса. Школе на свим нивоима, или се затварају на одређено време, или у потпуности прелазе на рад преко интернета. Позоришта, музеји и сва друга културна догађања, као и спортска такмичења су отказана. Већ се калкулише економски губитак мањих, већих и великих трговинских ланаца и корпорација. Многе земље су увеле ванредно стање, забране кретања, затвориле границе и увеле полицијски час. Шта ми треба да радимо са свим овим информацијама? Ја сам пастор, а не вирусолог. Ја утеху налазим у Исусовим речима које је упутио својим ученицима у Горњој соби, пре него је био распет: „Мир вам остављам, свој мир вам дајем. Али, не дајем га онако како свет даје. Нека се не узнемирава ваше срце и нека се не плаши.“ (Јован 14:27) Кад чујемо ове речи, ми хришћани, на ову новонасталу ситуацију можемо да одреагујемо вером и мудрошћу, уместо страхом и паником. Зато бих хтео да вам предложим шест ствари које ми, као следбеници Исуса Христа можемо да урадимо у овим лудим временима у којима смо се нашли: 1. Можемо да се усредсредимо на молитву. Усред све ове неизвесности која нас окружује не постоји боља ствар од молитве. Мислим да нема боље молитве коју бисмо могли да молимо од молитве јудејског цара Јосафата који се нашао у очајној ситуацији. Његово сагледавање ситуације у којој се нашао невероватно одговара нашој данашњој ситуацији. У његовом контексту делегација из Едома је дошла да му саопшти његову безизлазну ситуацију. Његова вера је била толико свеобухватна да се тицала не само могућег војног пораза, већ и сваке друге невоље која би могла да их заседи. Кад читате о тим догађајима, толико су релевантни да су јуче могли да стоје у новинама. Друга књига дневника 20:9 каже: „Ако нас снађе несрећа – мач, осуда, помор или глад – ми ћемо стати пред тебе, пред овај Храм који носи твоје Име, и завапити ти у својој невољи, и ти ћеш нас чути и спасти нас.“ Другим речима, Јосафат каже: „Налазимо у вртлогу свега овога и ми ћемо, Господе, стајати пред твојим Храмом и вапићемо теби усред овога што нас је задесило“. У стиховима 6. до 12. налазимо невероватну молитву. Нарочито закључак ове молитве охрабрује. У стиху 12, Јосафат се моли и каже: „Боже наш, ми смо немоћни да се суочимо са овом силном војском која иде на нас. Не знамо шта да радимо – зато су наше очи упрте у тебе.“ Не знам колико пута сте имали прилике да чујете тако нешто, али ја сам имао прилике да често пута чујем од пастора и пријатеља: „Са овим се никада нисмо имали прилике сусрести и нисмо сигурни шта треба да радимо.“ Ми смо као Јосафат, налазимо се усред ове неизвесности, али ако познајете извесног Бога (Бога који је неизвесан), онда ништа није неизвесно; ако можемо да кажемо као Јосафат: „Господе, ми не знамо шта да радимо, али наше очи су упрте у тебе.“ Џејсон Севил је пастор међународне цркве у Кини, је рекао: „Вероватно се осећате беспомоћнима у односу на вирус Корона, којем можете да будете изложени, чак и кад нема видљивих симптома. Можда се ваша узнемиреност повећава чињеницом да стручњаци још много тога не знају о овом вирусу. Можда сте додатно обесхрабрени док посматрате све веће бројке заражених и умрлих. Ако се тако осећате, придружите се Јосафату у признању да сте беспомоћни, али да је ваша нада усмерена на свемогућег Бога.“ Колико наших молитви би требало да заврши речима попут ових: „Ово је пут којим морамо да прођемо, позовимо се на Божији карактер, признајмо своју беспомоћност и фиксирајмо свој поглед на Господа.“ То је све што можемо да урадимо у овој ситуацији. Не знамо шта се све догађа око нас. Покушавамо да разумемо, али ни људи који знају много боље од нас, не могу да разумеју у потпуности. Налазимо се у ситуацији у којој можемо или да молимо, или да бринемо. Знам шта неки од вас радите. Бригом не можемо да поправимо и побољшамо ову ситуацију. Брига нам неће помоћи да се боримо против болести, неће нас покренути да нешто предузмемо. Брига о Ковиду 19 или било чему другом, само ће повећати проблем. Уместо да бринемо и да се узнемиравамо, Исус нас позива да наш одговор на овакве околности буде молитва. Бог нам каже у својој Речи: „Не будите забринути ни за шта, него у свему, молитвом…“ (Фил. 4:6). Подсећајте се стално да је потребна иста количина енергије за бригу, као и за молитву; једно води миру, друго паници. Избор је ваш. Будући да говоримо о молитви, допустите да предложим: Молите за оне који се налазе на првој линији одбране. Ово не може довољно да се нагласи. Ми треба да молимо Бога за његову интервенцију, да заштити нашу земљу и наше грађане; за оне који су инфицирани – да их Господ дотакне; за оне који су на првој линији борбе против овог вируса: за лекаре, медицинске сестре, за председника државе, премијерку, министра здравља и друге који имају највећу одговорност да одговоре на ову свеопшту кризу. 2.Имај контролу над својим мислима Велики учитељ и писац, Освалд Сандерс је рекао: „Твој ум је највећи дар који ти је Бог дао и треба да у потпуности буде посвећен Њему. Треба да покоримо сваку мисао, да буде послушна Христу (2. Кор. 10:5). То ће бити један од највећих ресурса твоје вере кад невоље навале, јер ће тада твоја вера и Дух Божији радити заједно.“ Јако волим стих из 2. Тимотеју 1:7: „Јер, Бог нам није дао духа плашљивости, него силе, љубави и разборитости“. Колико од вас зна да је људска машта веома моћна сила. Она може да створи предивну визију прелепе будућности, али може и да ослика најгори могући сценарио. Мрачни производи наше маште могу да нас оставе згрчене због страха и доведу до стања у којем Бог никада није желео да будемо. Колико од вас зна да најлакше што можемо да урадимо у оваквим ситуацијама јесте да се препустимо да нас одведе до крајње трагичне тачке. Неки људи реагују тако на све што наиђе на њихов животни пут. У ситуацији која је тешка или негативна, уместо да је држе у оквирима датих околности, препусте се фаталистичком начину размишљања, па их то уништава и краде им мир. Као што овај стих истиче, сила која растерује страх је разборитост или здрав разум. Остајемо при здравом разуму када сваку своју мисао покоравамо да буде послушна Христу. Павле пише ове речи у време када је био нападнут од стране Коринћана. Очигледно није био срећан због онога што му се догађало, али успео је да с тим изађе на крај тако што је сваку мисао ставио под контролу Божије воље. Да ли моја мисао има темеље у стварности? Ако нема, ја је покоравам. Ако није истинита, нећу јој дозволити да слободно лебди по мојим мислима и машти и да ме удаљи од Божије доброте и наметне ми нездрави страх. Кад се Изабел Кун борила са канцером, схватила је да се бори с два непријатеља: један који је предубок за хируршки скалпел (јер је имала тумор који није могао да се оперише), а други невидљиви свет њене маште. Она је то и описала у својој књизи: „Нећу да дозволим својој машти да се игра мојом будућношћу. Ту будућност је – чврсто верујем – одредио Бог и нема човека који може да је прориче. Зато је заробљавам да не бих осрамотила Божије име. Можда сте неки од вас који ово читате преплављени стрепњом када се овако нешто догоди. Имате могућност, али и одговорност да ово не наруши ваш мир. Можете да имате контролу над својим мислима, јер да не можете, Бог вам то не би заповедио. Нека ваш ум буде покорен од стране Божије воље. Није тешко бити разборит и имати ум подређен Христу. То значи испуњавати свој ум Божијом речи. Имати христоцентричан ум је кључ за духовно преживљавање. Најбоља дефиниција стрепње и анксиозности коју сам чуо, гласи: „Анксиозност је замишљање будућности без Христа.“ То значи бити анксиозан. Замишљати будућност без Христа. Вирус Корона, без Христа, је застрашујућа ствар. Са Христом, није. Као што знамо, он је не само у стању да нам дâ лек за овај вирус овог трена, већ и да исцели оне који су већ заражени. Поделићу с вама причу о пастору који је једном приликом путовао авионом и током лета појавили су се неки проблеми. „Ставите своје сигурносне појасеве“, рекла је стјуардеса, „Нећемо да служимо пиће, јер наилазимо на подручје турбуленције. Будите на својим местима и ставите сигурносне појасеве.“ А онда су ушли у олују и могли су да чују грмљавину. Авион је ођедном постао као чамац на олујном мору. У једном тренутку авион се подигао, а онда је почео нагло да се спушта као да ће ударити у земљу. Пастор који је ово испричао, рекао је да се уплашио и забринуо, заједно са свим осталим путницима у авиону. „Кад сам погледао око себе, видео сам да су скоро сви путници били узнемирени и у страху. Неки су се молили.“ А онда је видео једну девојчицу, која је изгледала као да се ништа посебно не догађа. Седела је на свом седишту и читала књигу. У њеном малом свету као да је све било мирно. Понекад би затворила очи, мало се протегнула, а онда би наставила да чита, али страха и бриге у њој није било. Док ју је пастор посматрао, покушао је да одгонетне о чему се ради. Није могао да верује својим очима. Кад је авион коначно слетео на аеродром, сви путници су хтели што пре да изађу, а пастор је отишао до девојчице и питао је зашто није била забринута као сви други када је авион наишао на олују. Она је мирно одговорила: „Мој тата је пилот и он ме води кући.“ Она је имала савршени мир јер је знала да може да се поузда у свог оца да ће је довести до циља. То ме подсећа на Књигу пророка Исаије 26:3 : „Даћеш савршен мир ономе ко је постојан, јер се у тебе узда.“ И ми имамо пилота, зар не? Ми знамо ко је он и знамо да он зна шта ради и достојан је нашег поуздања. Усред несигурности потребан ти је неко коме можеш да верујеш. Хвала Богу, ми имамо ту особу у нашем Господу Исусу Христу. 3.„Изброј благослове које си примио/ла“ Библија каже: „Благословен Бог и Отац нашега Господа Исуса Христа, који нас је на небесима благословио сваким духовним благословом у Христу.“ (Ефесцима 1:3). Бог нас је благословио сваким духовним благословом. Од његовог изобиља добили смо благослов на благослов. Када пролазите кроз нешто кроз шта ових дана пролазимо, можда изгледа непримерено да размишљате о благословима које сте већ примили, али није. На пример, пре два дана моја супруга и ја отишли смо у продавницу. Јесте ли ишли у продавницу ових дана? Морам признати да сам био шокиран оним што сам видео. Полице су биле готово празне, а опет, продавница је била пуна људи. Док сам пролазио поред свих тих људи, ођедном ми приђе један човек и каже: „Добар дан, Др Џеремаја. Ја идем у вашу цркву. Ја радим у овој продавници. Слажем робу на полице.“ Обојица смо се насмејали што се роба разграби чим је стави на полицу, а онда ми је рекао нешто што нећу никада да заборавим: „Ја радим у трговини четрдесет и пет година и никада, никада нисам видео нешто попут овога.“ Док сам излазио из продавнице помислио сам: „Хвала ти, Боже, да четрдесет и пет година нисмо имали овако нешто.“ Већина нас до сада није доживела овакву ситуацију. Треба да станемо и да захвалимо Богу за све благослове које смо примили свих година до сада. Сада пролазимо кроз то и много тога не разумемо, али ћемо учити дан за даном. Пре неко вече седео сам у кући и гледао телевизор, што може да буде веома депресивно; па сам одлучио да га угасим. Рекао сам својој жени: „Идем да позовем унуке.“ То није нешто неуобичајено, али тада је било. Знате ли зашто сам то урадио? Имам троје унучади који студирају и ођедном сам постао захвалан за своју породицу, за своје унуке и једноставно сам хтео да им чујем глас. Кад пролазите кроз околности као што су ове данас, успорите, ваш фокус се изоштри и јасно видите шта је заиста вредно и ослобађа вас од периферних вредности које гуше ваш живот и не допуштају вам да цените једноставне благослове које имамо, који су често наши најбољи благослови, а један од највећих благослова које имамо, поред Христа, јесте и наша породица. Библија нам каже да на свему захваљујемо. Вероватно нисте у стању да захваљујете Богу за Корона вирус. Нисам ни ја. Али, Божија реч не каже да треба да захваљујемо за олују, већ да захваљујемо у олуји. Усред ове корона-олује треба да негујемо дух захвалности за Божије благослове које примамо. Ако сте код куће и можда не можете да идете на посао, можда вам се цео дневни распоред скроз променио, свакодневно одвојите време да захвалите Богу за све благослове у вашем животу. Коритен Бум у својој књизи „Скровиште“ (Хидинг Плаце) говори о догађају који ју је научио да увек буде захвална. Кад су њу и њену сестру Бетси транспортовали у најгори концентрациони логор – Равенсбрук – бараке су биле претрпане људима и вашкама. Следећег јутра читали су текст из Прве Солуњанима који их је позивао да се увек радују, да се без престанка моле и да у свакој прилици захваљују (5:16-17). Бетси је предложила Кори да захвале Богу за сваки детаљ у бараци у којој се налазе. Кори у почетку није хтела да захваљује за вашке, али је Бетси инсистирала, па је Кори коначно захвалила Богу и за вашке. Како је време пролазило, биле су изненађене да потпуно слободно могу да читају Библију, проповедају другима и моле се, а да их стражари у томе не спречавају. Након пар недеља сазнале су да стражари не улазе у бараку због вашки. Дакле, биле су у праву што су захваљивале Богу за вашке, иако нису знале на који начин ће их Бог употребити у њиховом животу. У данима борбе са вирусом Корона наилазићемо на ствари које можда нећемо разумети и нећемо имати жељу да за њих захваљујемо, али усред свега тога не смемо постати незахвални. Када изгубимо ствари које смо узимали здраво за готово, треба да станемо и да захваљујемо што смо их имали док смо их имали. Изброј благослове које си примио/ла. 4. Веруј Божијим обећањима Библија је пуна обећања; обећања која важе и за нас. Сећам се када је један човек рекао евангелизатору Двајту Мудију: „Пронашао сам предиван стих који ми помаже да савладам страх: Псалам 56:3: „Кад се уплашим, у тебе ћу се уздати.“ Муди је рекао: „Ја ћу ти дати боље обећање: Исаија 12:2 : ’Да, Бог је моје спасење; уздаћу се, нећу се бојати.’“ Човек је затим рекао: „Ја верујем Богу кад год ме ухвати страх“, а Муди му је одговорио: „Не, него веруј Богу, па се никада нећеш бојати.“ Када верујемо у Бога када нас обузме страх, добијамо снагу која нам је потребна. Један мој дугогодишњи пријатељ био је пастор у Гренд Репидсу. Његово име је Ед Добсон. Он је био посебан човек. Био је декан факултета и веома богобојазан човек. Након дугогодишње службе на факултету сазнао је да болује од одумирања нерава (болести за коју не постоји лек). Године 2016. пастор Добсон је умро. Написао је једну књижицу под насловом Молитва и обећања, у којој је описао кроз шта је пролазио током своје болести. Годинама је свакодневно истраживао Божију реч, али пред крај више није могао ни да је чита, па ни да се моли. Рекао је: „Духовне истине сам могао да примам само у малим гутљајима. Бог му је дао неколико стихова који су му давали снагу и мир. Многи од њих су били стихови које је научио напамет много раније у свом животу. Стихови који су му највише уливали снагу били су из Посланице Јеврејима 13:5-6: „Бог сам је рекао: ’Никада те нећу напустити, никада те нећу оставити. Зато с поуздањем можемо да кажемо: ’Бог ми је помагач, нећу се плашити. Шта ми може учинити човек?“ Након што сам добио дијагнозу, врло брзо сам научио да правим паузу од пет минута. Кад год би страх навалио на мене, направио бих паузу и цитирао Јеврејима 13:5-6. Понављао бих их изнова и изнова, свих пет минута. Написао сам их на папир. То су биле речи које бих прво угледао сваког јутра и последње речи пре него што бих отишао на спавање. Ти стихови су били посебан Божији део за мене.“ Можда су теби потребни слични стихови. Божија реч је пуна таквих обећања. Можда питаш: „А како да их нађем?“ Узми конкорданцу и потражи у Библији реч „страх“. Ако не нађеш довољно стихова, потражи реч „бојати се“, „бојим“, „уплашим“ и пронаћи ћеш више обећања него што можеш и да замислиш. Допусти да ти та обећања дају снагу, храброст и веру. Када све око тебе изгледа да нема смисла, Бог је тај који свему даје смисао. 5. Узми у обзир своју одговорност Већина нас када наиђемо на оваква кризна времена бринемо о себи, о својој породици. Ја бринем за своју супругу, она брине за мене и то тако треба да буде; али током историје, хришћани су се истицали зато што су били спремни да помогну болеснима током разних несрећа и катастрофа, пандемија и прогонстава. Историјске књиге пуне су имена људи који су волели друге и нису се бојали смрти, јер су разумели да је „живот Христос, а смрт добитак“. Својом спремношћу да буду са болеснима и показали су своју веру свету око себе. Оно што желим да кажем јесте: Бринимо о себи, али, не заборавимо да око нас има оних о којима, такође, треба да бринемо. Бринимо о њима, молимо се, ходајмо у Божијој снази и посматрајмо и уочавајмо људе којима је потребно охрабрење. Ове недеље ми је дошла на памет једна идеја и хтео бих да ми се у њој придружите. Кажу да треба да држимо физичку дистанцу једни од других. То значи да физички контакт треба да буде на минимуму. Али, иако морамо физички да будемо удаљени, хајде да се духовно приближимо. Ево шта желим да предложим: Користите свој телефон. Ваш телефон може да буде начин како можете да охрабрите друге. Желим да с вама поделим једно моје искуство: Сва моја деца одлучила су да студирају далеко од куће и кад је моја кћерка Џенифер отишла на студије у Охајо, у место Сидарвил, није ми било драго, јер ми је много недостајала. Али, тада сам открио нешто што пре тога нисам доживео. Кад год сам се молио за њу, осећао сам да ми је близу. Кад се молите за некога – и не знам да објасним како то функционише – на подножју Божијег трона милости, постајете близу једно другоме, чак и ако сте физички јако удаљени. Ако ти Господ доведе неку особу у мисли и срце, узми телефон и позови је. Охрабри је, питај како је и молите се заједно. Искористите ову прилику физичке раздвојености да се духовно зближите. Многима је баш твој позив потребан. Желео бих да вас охрабрим да донесете следећу одлуку: „Сваког дана провешћу пет минута тако што ћу позвати неког брата или сестру, молити с њима, охрабрити их и можда им дати неки библијски стих.“ Ако сви то будемо радили, развићемо мрежу духовне близине. То ће бити велики благослов за све нас. 6. Настави да обављаш свој посао Можда због ове новонастале ситуације више не можеш да идеш на посао. Можда си наставник у школи, многе ствари су затворене, велики број људи је у кућама, родитељи са децом,… све се изокренуло и помало смо погубљени и не знамо шта да радимо. Али, научио сам да у таквим ситуацијама које поремете нашу свакодневну рутину на коју смо навикли, још увек можемо много тога да урадимо. Још увек можете да наставите да се бавите својим послом. Студенти могу да наставе да уче, иако не могу да иду на факултет. Можемо да се молимо, иако не можемо да идемо у цркву. Хоћу да вас охрабрим да размислите шта је то чиме се бавите и наставите тиме да се бавите на најбољи могући начин у овим околностима, тако да то буде благослов и за вас и за друге. Ја нисам песничка душа, али једном приликом неко ми је дао песму коју је написала Елизабет Елиот. То је стара песма, али има врло важну поруку. Ево њене песме: У старом енглеском стану на обали мора, У сумрак ми је стигла порука, чини ми се, са неба; Кроз врата, као стара инспирација, допрле су тихе речи: